Zašto su tradicionalne škole stranih jezika prevaziđene

Poslednjih godina blogovi sa anglo-saksonskog područja prepuni su saveta tipa: kako naučiti bilo koji jezik za tri meseca? Kako biti fluentan koristići se isključivo internet resursima? Šta vam je sve potrebno sada, kada je 21. vek već uveliko počeo, da učite jezik efektivno/svojim tempom/nezavisno?

Jedan od najpoznatijih blogera sveta, Tim Ferriss, poznatiji nekima kao autor knjige „The 4 Hour Workweek“, iscrpno je pisao o sopstvenim iskustvima u učenju japanskog dajući brojne savete o tome na šta se fokusirati, a na šta ne trošiti vreme i energiju.

Drugi, Mark Manson, self-help autor i world traveller, daje novu listu na osnovu svoje priče.

Još mnogi, većina mladih koji su puno proputovali, obasipaju nas savetima, koji se često ponavljaju:

#1 Govoriti, govoriti, govoriti (ili šire – upotreba, upotreba, upotreba; kao da moderni kursevi ne forsiraju konverzaciju).

#2 Koristiti besplatne internet resurse dok se ne savlada osnovni vokabular i bazična gramatika, a onda se baciti u konverzaciju, čitanje i slušanje preko neta, multimediju.

#3 Obraćati pažnju na zakonitosti, kao što je Paretov princip 80/20 (ovde: kod većine jezika 300 reči čini 65% pisanog materijala).

#4 Strukturu jezika (što većina naziva gramatikom) kao i principe izgovora i jezičke stereotipe učiti „izvlačeći“ ih iz primera.

#5 Greške su normalne i poželjne u učenju i tako ih treba i posmatrati.

I još štošta drugo.

Ima tu i mnogih ideja zanimljivih za dalje razmatranje, tipa, zašto su, možda, suprotno opštem mišljenju, odrasli bolji učenici od dece ili zašto je intenzitet učenja bitniji od trajanja (bolje učiti po 4 h dnevno 2 nedelje nego 1 h dnevno 2 meseca).

I pored toga što se mnogo koristnih saveta, linkova, resursa u blogovima ovog tipa može naći, ko god da je malo detaljnije pregledao course books eminentnijih uzdavača (čitaj: skuplje knjige), primetiće da su svi oni tu primenjeni, tj. uključeni na ovaj ili onaj način u sam program.

U čemu je onda štos?

To jest, zašto je jedan od saveta svih ovih svetski poznatih success majstora uglavnom – nemojte trošiti vreme i novac na škole.

Gradovi sveta puni su škola stranih jezika. One su sine qua non u urbanijim sredinama, nešto što nije više izuzetak nego pravilo i više preduslov nego dodatak obrazovanju. Bar što se tiče engleskog – iako su naravno i drugi svetski jezici u igri. Ipak, danas ima onih koji su bez i jednog jedinog časa usvojili više od jednog stranog jezika pa ih smatraju „neefikasnim traćenjem vremena i novca“.

Jedna od glavnih kritika upućena školama stranih jezika jeste da, iako je broj polaznika uglavnom znatno manji nego na času jezika u redovnim školama (4-10), i dalje pojedinačne potrebe polaznika nisu u dovoljnoj meri zadovoljene. Ljudi uče različitim tempom različite stvari, potrebno im je ponavljanja iz različitih oblasti, imaju najčešće različite ciljeve i afinitete (o izuzecima naredni put).

Sa druge strane, postoji problem napredovanja – a dobar deo škola se prilagođava najslabijim polaznicima, iako prilagođavanje najjačim takođe nije sjajna opcija.

Opet, ko god da je predavao (ali i učio) strani jezik zna da za mnoge to ume da bude veoma stresno iskustvo. Jezik je jedan od najbitnijih prozora u svet koje imamo, i ako je potrebno pogledati kroz novi, a pogled je zamagljen, lako je osetiti se nesigurno i dezorjentisano. I  zato je često ovde ljudski faktor izuzetno bitan. Koliko god grupa može da pomogne ili odmogne polazniku, većina koja je počela učiti strane jezike preko interneta (a malo ko od nas nije probao bar Duo Lingo), na kraju se ipak vratila traženju predavača.

Ako tako pogledamo na stvari, možemo se složiti sa komentatorom Ferrissovih članaka, Martinom Thomasom: It is a logical way to get started. Ali ne i dostići fluentnost. Nasuprot tome, mnogi savremeniji predavači-treneri imaju stav da „iznad B1 (srednjeg) nivoa, profesori i nastava nisu neophodni“.

Što bi rekao Clive Miller, osnivač web portala English 360, „Naš posao je da pomognemo polaznicima da prevaziđu svoju zavisnost od predavača i škole. Da postanu autonomni učenici“.

A koje su sve to instrukcije, smernice, veštine i znanja koje u raznim životnim dobima, na drugačijim nivoima znanja, u potpuno različitim situacijama, treba preneti polaznicima/kllijentima? Šta je to od čega obrazovanje počinje, a tradicionalni profesori tako lako umeju da zaborave?

Svako obraćanje, savetovanje, edukacija, trening, kreću od pojedinačnih potreba, onim što je neko jednom tako lepo rekao „razlikom između aspiracija i stvarnosti“. Kako zadovoljiti potrebe za jezičkom edukacijom lakše je realizovati neko proceniti. Ali o tome narednog puta.