Ili kako je Evropska unija još uticala na predavače i polaznike sa svojom potrebom za jasnim okvirima?!
Nasuprot atmosferi koja se nadvila nad Evropsku zajednicu poslednjih nedelja, na Evroviziji 1992. godine italijanska grupa Toto Cutugno je pobedila otpevavši sa velikim entuzijazmom nezvaničnu EU himnu „Insieme“ (ital. „zajedno“).
Tih decenija, mnogo se napora ulagalo da se to zajedništvo učvrsti, proširi i kao takvo predstavlja protivtežu nekim drugim svetskim silama.
Početkom devedesetih, velik broj evropskih država koje su danas članice EU tek su zakucale na vrata Zajednice, pa opet, već tada je zajednica bila poprilično mnogojezična. Političke i ekonomske veze koje su spajale države zapadne Evrope (i sve se više širile na istok) bile su veze između nacionalnih država gde se govornici služe mahom različitim jezicima.
Da bi se olakšale veze, na prvom mestu, pored političkih, poslovne i obrazovne, javila se velika potreba za standardizacijom.
Zašto baš tada? Ko se pita kada treba odlučiti da osoba A u odgovatajućoj meri poznaje engleski jezik – osoba B, dobar prijatelj koji se sam jedva sporazumeva, ili možda budući poslodavac koji nije filolog po struci, ali je proveo dosta vremena u anglo-saksonskim zemljama i ima nerealna očekivanja? Subjektivnost je u svakom slučaju predstavljala veliki problem i trebalo je svesti na minimum.
Sa druge strane, neki ljudi se bolje snalaze sa pisanim tekstovima na stranom jeziku, drugi opet dosta toga razumeju ali slabo govore, treći se sporazumevaju, ali, strukturalno gledano, nemaju dovoljno znanja (što bi se reklo, govore „tarzanski“ engleski). Stvorila se potreba za jasnim, objektivnim načinom procene znanja jezika koji nam nije maternji, standardizovan skup pravila, na osnovu čega je 1889-1996. sprovođen projekat „Language Learning European Citizenship“. Danas je preko 35 jezika „ubačeno u okvir“ preko kog se mogu učiti kao strani jezik, u CEFR (Common European Framework of Reference).
Novembra 2001. doneta je rezolucija Saveta Evrope vezana za CEFR. Tiče se načina učenja, predavanja, i pretednuje da „uokviri“ sve jezike Evrope, ili bar Evropske Unije. Okvir određuje nivoe kompetencije koji su nam potrebni da bi obavljali određene funkcije na stranom jeziku. Nivoi koji se pominju, što je poznato mnogima koji su učili strane jezike, su A1, A2, B1, B2, C1, C2. A1 je vrlo bazičan nivo znanja. Kao polaznik/klijent, preko različitih kurseva i programa čovek se pomera „na gore“, ka višim nivoima i stiče sve veću fluentnost i tačnost izražavanja. Uglavnom se na kraju kurseva, ili po potrebi, različitim testovima određuje na kom su nivou polaznikove 4 jezičke veštine: 2 „input“ veštine, čitanje i slušanje, i 2 „output“, pisanje i govor (mada ih možemo posmatrati kao usmene – govor i slušanje, i pisane, pisanje i čitanje).
A kako se to određuje? Koji testovi, ili nivoi evaluacije uopšte, pružaju toliko objektivnu sliku se rezultati bez problema prihvataju pri ulazu na fakultete, u traženju posla i sl? Načini testiranja su izuzetno praktični i savremeni, i podrazumevaju tzv. „can do“ pristup, tj. računa se ono što u određenoj situaciji možemo uraditi koristeći se svojim jezičkim veštinama. Tako se na A2 nivou očekuje da možete bez problema popuniti formular, napisati kraće pismo ili razglenicu (što se pisanja tiče). Na B2 nivou, opet, možete hvatati beleške na datom jeziku ili ispisati poslovno pismo, a što se govornig jezika tiče, možete, recimo ispratiti ili održati prezentaciju na veći broj različitih tema. Na nivou C1 se bez večih potreškoća barata akademskim tekstovima (i zato se on najčešće traži kao ulaznica za univerzitete).
Od međunarodno priznatih ispita na engleskom najpoznatiji su testovi Cambrige ESOL, nama poznatiji kao PET (B1), FCE (B2), CAE (C1), CPE (C2), ali i američki TOEFL i sve popularniji IELTS. Sve s u popularniji i ispiti poslovnog engleskog i engleskog u finansijama, kao i nemački GOETHE i francuski DALF i DELF, norveški Bergentest i drugi. Malo po malo, standardizacija uokviruje jedan po jedan evropski jezik.
I to dosta olakšava stvari kad se postavlja pitanje „a kako se služite engleskim jezikom“. Koliko god bilo neslaganja oko (ne)mogućnosti da se različiti jezici stavljaju pod zajednički okvir. Sad se još samo postavlja pitanje: a šta je sa upotrebom jezika u profesionalne, poslovne ili akademske svrhe? O tome naredni put.
