Jedna od omiljenih reči u biznisu s kraja XX (a bome i evo početkom XXI veka) jeste cost-effectivness. Isplativost.

What’s in it for me? Koliko ulažem, šta i koliko time mogu dobiti, koja je verovatnoća da ću to dobiti? 90, 95, 99%?

Milana Vrgović, Business English teacher&trainer
Milana Vrgović, Business English teacher&trainer

Pre pada Wall Streeta i krize kao da smo zaboravili koliko ljudi zaista mogu biti proračunati. A oduvek smo bili. To je deo naše prirode. Ili ranog odgoja. Zapažanja o konačnosti svih tipova resursa. Vremena, energije, novca.

Kako ovo vide predavači i edukatori? Da li se iko začudi kada i dete u pred-pubertetu na času ili pre njega kalkuliše koliko će se za sat vremena zabaviti, a koliko učiti?

A gde su tek studenti koji proračunavaju koliko im minimalno vremena treba da spreme ispit,(3) ili šefovi koji se pitaju koliko se može postići kursom/treningom sa  najmanje troškova.

Cost-efektivnost u radu uglavnom poziva potrebu za maksimalnom efikasnošću, i pre nego efektivnošću. Deluje da je sve više bitnije da (se) manje potrošimo, nego da više postignemo. Ali teško da smo postali manje greedy. Možda su poslednje godine prosto uticale na to da više pazimo na sebe, svoje resurse i kapacitete.

Što nas, predavače i trenere, vodi već neko vreme kao popriličnom izoštravanju fokusa. USPOSTAVITI PRIORITETE(1). FIRST COMES FIRST. BEZ SUVIŠNOG. JUST-IN-TIME. NEMA VIŠKOVA. R E L E V A N T N O.

coins-1015125_1280Moderno obrazovanje, a posebno edukacija odraslih, jeste jedan vid ekonomije. I što pre to uzmemo u obzir, bićemo ono što se traži. Efikasniji. Pitanje koje nam se postavlja, kako to često biva, jeste: kako uspostaviti prioritete? Čiji interesi se uzimaju o obzir – i donose prevagu?

Koliko god možda surovo zvučalo, uglavnom je jedini realan odgovor: interesi onoga ko plaća.

Dete bi verovatno veći deo časa komuniciralo i igralo jezičke igre (kao i odrasli, uostalom), ali to malo znači ako je roditeljima ili šefu bitno da se usvoje kompleksnije strukture ili usavrši određena vrsta pisanja. „Objektivne“ i „subjektivne“ (polaznikove) potrebe se često ne podudaraju u potpunosti. Zato je važno da predavač u svakom momentu zna kome se polažu računi, koliko slobode i slobodnog prostora za improvizaciju ima i sl. Potrebno je da, i u ovim godinama kada je medeni mesec za zaposlene odavno prošao (i njegove glavne okupacije: motivacija i stimulacija) – potrebno je da ipak ne zaboravi na ljudski faktor i da pokaže polazniku da je lepo učiti jezike.

Jer jeste.

piggy-bank-1510496_1280Jednom je neko rekao da je sloboda – raditi ono što je dobro za nas čak iako je to ono što žele naši roditelji. Ili nadređeni. Pa ako je svako učenje menjanje jedinke, dajmo im šansu da se promene na bolje. I zavole to.

A o čemu finansijeri u međuvremenu razmišljaju? O vremenu, o novcu. I šta je ono što je potrebno njima da ponudimo?

Stari koncept u novom ruhu. Nekad su ga zvali streamline – težnja da se sistem učenja racionalizuje, učini efikasnijim. U uvodnom govoru za BESIG konferenciju 2010. godine, poznati anglista i teacher-trainer i autor Mark Powell ilustrovao je kako ovaj koncept radi na slučaju individualnog treninga sa jednim japanskim senior managerom. Koji je imao samo nedelju dana da se pripremi za godišnji sastanak gde predsedava – a učesnici dolaze iz različitih zemalja. Za nedelju dana, trebalo je uvežbati kako za minut otvoriti sastanak, dati završnu reč, a na sredini sastanka uvežbati kliširani jezik prilikom primanja i davanja raznih dokumenata. Japanski biznismen nije imao vremena da usavršava druge jezičke veštine – želeo je ne samo „just-in-time“ nego „just enough“ (dovoljno, tačno onoliko koliko treba). Kako je to Einstein svojevremeno rekao: „Sve treba da se uredi najjednostavnije moguće“ (ali ne jednostavnije od toga).

clock-77497_1280A šta ćemo onda sa starim dobrim kursevima? I ovde su nam management gurus pritekli u pomoć. Šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka primećen je velik stepen promena u okruženju usled kojih je postalo nemoguće ustanoviti „jedan najbolji način“ za vođenje posla – ispostavilo se da sve zavisi od konkretne situacije. Tako se kao vrlo uticajan u savremenom menadžmentu pokazao tzv@. „kontigencijski pristup“: onaj koji definiše najbolju organizacionu strukturu, ali i različite programe u zavisnosti od izbora najbolje kombinacije okoline, preduzeća, tehnologije, ljudskih veština i motivacije. Pri projektovanju treninga vrlo je važno uzeti u obzir sve relevantne faktore da bi sprovođenje treninga bilo uspešno.

Među važnim faktorima, pored trening potreba polaznika i organizacije, važno je uzeti u obzir i:

  • obrazovni „background“
  • znanje engleskog jezika
  • planirani budžet
  • mesto održavanja treninga
  • dostupnu tehnologiju
  • veličinu grupe
  • odnose između polaznika
  • radno vreme polaznika
  • vreme raspoloživo za trening itd.

Nije uvek moguće dogovoriti idealne uslove za rad. Zbog nedostatka vremena, prostornih kapaciteta i najčešće ograničenog budžeta, nije uvek moguće uklopiti polaznike tako da imaju identične (subjektivne) potrebe za razvojem određenih veština, jednako predznanje, obrazovanje i status u firmi. Nije takođe isto ni da li ćemo trening držati u posebnim salama, ili će to biti on–the–job trening. Zato je zadatak teachera/trenera da u uslovima koji nisu uvek idealni nađe pravu meru – da se na najefikasniji mogući način prilagodi datoj situaciji.

Sito&Rešeto newsletter
Nedeljni pregled najinteresantnijih tekstova sa Vašeg omiljenog portala.

OSTAVITE KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.