Zamislimo da ste na sceni za upoznavanje neverovatno uspešni. Ali javlja se pitanje toga kako preobratiti taj uspeh u dugotrajnu sreću, a naročito, kako odlučiti kada je pravo vreme da se skrasite?
Uopšteno govoreći, nije preporučljivo da se zaletite i venčate se prvom osobom koja naiđe i pokaže neko interesovanje. Ali isto tako, ne želite da čekate predugo ukoliko želite da uvećate svoje šanse za dugotrajnu sreću.
Kako to kaže moja omiljena spisateljica, Džejn Ostin: “Neudata žena od dvadeset sedam godina ne može se nadati da će ikad ponovo osetiti ili pobuditi naklonost”. Mnogo ti hvala, Džejn. A šta pa ti znaš o ljubavi?
Pitanje je onda sledeće, kako znate kada je pravo vreme da se skrasite ako uzmete u obzir sve ljude s kojima u životu možete izaći?
Srećom, u matematici postoji nešto sjajno što možemo iskoristiti da nam pomogne, i naziva se teorijom optimalnog zaustavljanja. Hajde da onda zamislimo da počnete da izlazite sa 15 godina i u najboljem slučaju, želite da se venčate do svoje 35. godine. Postoji određeni broj ljudi sa kojima biste potencijalno mogli da izađete u toku života, i oni variraju na skali dobrote.
Pravila su takva da jednom kada povučete potez i venčate se, ne možete da gledate unapred ka tome šta ste mogli da imate i isto tako ne možete da se vratite i da se predomislite. Makar iz mog iskustva, otkrila sam da ljudi obično ne vole da ih se setite godinama nakon što umesto njih odaberete nekog drugog, možda sam to samo ja.
Matematika vam kaže šta onda treba da uradite – u prvih 37% svojih šansi za izlaske, jednostavno treba sve da odbijete zbog nedostatka potencijala za brak.
Onda bi trebalo da odaberete sledeću osobu koja naiđe, a koja je bolja od svakoga koga ste do tada videli. Evo primera. Ako uradite ovo, zapravo se može matematički dokazati da je ovo najbolji mogući način da uvećate svoje šanse za pronalazak savršenog partnera. Nažalost, moram da vam kažem da ovaj metod ima svoje rizike. Na primer, zamislite da vaš savršeni partner dođe tokom vaših prvih 37 procenata. Nažalost, moraćete ga odbiti.
Ako pratite matematiku, bojim se da neće doći niko drugi ko je bolji od svih koje ste videli pre toga, tako da morate da nastavite sa odbijanjem dok ne umrete sami. Verovatno, okruženi mačkama koje grickaju vaše ostatke.
U redu, drugi rizik – zamislite umesto ovoga da su prvi ljudi sa kojima ste izašli u vaših prvih 37% procenata prosto neverovatno dosadni, bezlični, užasni ljudi.
To je u redu, jer ste u fazi odbijanja, tako da je to okej, možete ih odbiti. Ali onda zamislite da je sledeća osoba koja naiđe samo neznatno manje dosadna, bezlična i užasna od svih koje ste do tada videli. Ako pratite matematiku, bojim se da se morate venčati tom osobom i završiti u vezi koja je iskreno nezadovoljavajuća. Izvinite. Ali zaista mislim da ovde postoji prilika da Holmark unovči ovo i zaista se prilagodi ovom tržištu. Čestitka za Dan zaljubljenih poput ove. “Moj dragi mužu, samo si neznatno manje užasan od prvih 37% ljudi sa kojima sam izašla.”Ispalo je romantičnije nego što to obično uspevam.
U redu, ovaj metod vam ne daje stopu uspeha od 100%, ali ne postoji nijedna druga strategija koja ima bolji rezultat.
Zapravo, u prirodi postoje određene vrste ribe koje prate i koriste baš ovu strategiju. One odbijaju svakog mogućeg udvarača koji se pojavi u prvih 37% procenata sezone parenja, i onda odaberu prvu narednu ribu koja se pojavi nakon tog perioda, koja je, ne znam, veća i muževnija od svih riba koje su do tada videle.
Mislim da i mi ljudi ovo radimo podsvesno, na neki način. Sebi dajemo malo vremena da istražimo igru, steknemo osećaj za tržište ili slično, kada smo mladi. Počnemo ozbiljno da gledamo potencijalne kandidate za brak tek kada uđemo u srednje i kasne dvadesete. Mislim da je ovo krajnji dokaz, ako je ikad bio potreban, da su svačiji mozgovi predodređeni da budu makar malo matematički.
***
Autorka teksta: Hana Fraj, Ted.com
