Velik deo problema u našim životima počinje nepotrebnim ulaskom u život drugih!

Uvek smo bili oni koji su odmeravali druge, prosuđivali tuđe postupke, osuđivali njihove greške, a prema sebi smo retko kada gledali.

Prolazilo je vreme, a naš je fokus sve vreme bio usmeren na nekoga, s čijim životom nismo imali mnogo veze, nekoga na čije odluke nismo mogli uticati, nekoga čiji život nismo mogli ni malo menjati. Zaboravili smo na sebe, zaboravili smo da smo, pre svega, pozvani oblikovati svoj život.

Nismo primetili kako su se stvari u nama menjale. Nismo osetili koliko se krivnje povećalo u nama, nismo prepoznali koliko je uvređenosti naraslo, nismo bili svesni koliko je ljubomore i zavisti ostalo u svim porama našeg bića.

Pročitajte i ovo: Šta treba da se zapitate pre nego što kažete da je kraj

Pročitajte i ovo: Put od pet koraka

Nismo videli nezadovoljstvo koje buja, nemire koji se talože, strahove koji se množe, povrede koje se gutaju, osvete koje se spremaju, glume kojima smo prikrivali sve ono što smo bili.

Treba jednom prestati voditi računa što ko misli, što će ko reći, kako će ko gledati i pogledati šta je ono što smo u sebe spremili. Ima stvari koje nam moraju biti prioritet, s ove strane mora, ima trave koju je potrebno negovati u našem vrtu, ima osećaja koji traži da odgovorimo iz sopstvenog srca, a ne onako kako bi to bilo poželjno sa strane drugih.

Ne živi se život sa zanimacijom šta se događa s drugima, a  altruizam nije zabadanje nosa u tuđe stvari.

Pročitajte i ovo: Kako da se nosite sa šefom koji vas maltretira

Velik deo problema u našim životima počinje nepotrebnim ulaskom u život drugih. Tužno je što ponekad ne ulazimo u tuđi život da zacelimo ranu, nego da samo gledamo. Ne ulazimo da budemo rame na koje se mogu nasloniti, već rame koje će se odmaknuti kada je najteže.

Čuvajmo svoj mir, ne ugrožavajući mir drugih, ali ne budimo oni koji će u tuđim životima biti još jedna rana, već melem za ranu i saputnik u teškim trenucima