Ponekad najteže rane nisu one rane koje nam zadaju drugi, ponekad su najteže one rane u kojima mi ranjavamo sami sebe.

To su one brojne rane u kojima otkopavamo svoja bolna sećanja, rane u kojima prevrćemo svoja prastara razočarenja i zadržavamo u mislima sve ono što nam odnosi mir. Najteže su one rane od kojih ništa ne učimo i koje nam ne daju nikakvu životnu školu, a ponavljaju se uvek iznova. Međutim, za te smo rane sami krivi, krivi smo jer im se iznova vraćamo i iznova od njih stradamo.

Najteže su one rane u kojima nemamo snage sebi da oprostimo, iako znamo da su nam drugi oprostili, jer kao da će to pomoći našoj slici koju imamo o sebi.

Pročitajte i ovo: Ne bole ožiljci koje nosim, bole njihova imena

Najteže su one rane zbog kojih se u životu ne mičemo s mesta, a one nastaju onda kada samo brinemo o tome šta drugi misle i govore, te zanemarujemo sve one snove koje nosimo u sebi.

Pročitajte i ovo: Sinhronicitet – čudesno tkanje našeg postojanja

Najteže su one rane kada ne napravite granicu između sebe i drugih, ostavljajući crtu otvorenom.

Najteže su one rane u kojima dopuštamo drugima da se ponašaju prema nama onako kako oni žele, umesto da sami kažemo „dovde možeš, a dalje ne“.

Pročitajte i ovo: Sudbina Petra Pana i njegovih izabranica I deo

Najteže su rane u kojima toliko verujemo ljudima, iako smo se u njih bezbroj puta razočarali, misleći da će ovaj put biti drugačije, a oni nas opet po hiljaditi put povrede. To više nisu pojedinačne rane, tu ranjavanje postaje trajno stanje u kojem više nemamo snage založiti se za sebe.

Sve nam se to događa zato što žrtvujemo svoj mir zbog neke lažne nade i obećanja.

Pročitajte i ovo: Zaljubljujemo se u rane

Žrtvujemo svoj mir želeći da udovoljimo prohtevima onih koji to ne bi učinili za nas. A potrebno je samo jedno, biti svestan kolika je vrednosti imati svoj mir, ne trčati i ne puzati pred drugim, ne kompromitovati se za stvari koje nemaju snagu da zadovolje naše srce, imati svoj cilj i verovati u ideale.

Sve manje od toga znači uvek iznova zadavati sebi rane.

Mario Žuvela