Je li se ona to probudila ili i dalje sanja?

Toplina u desnom stopalu bila je prisutna sve vreme, neobičan osećaj od kog su joj trnci prolazili kroz celo telo, odajući da nije sama u krevetu. Sećanja su joj isprva  nahrupila u glavu, ali su se zatim lagano raspoređivala kao kad se polako popunjava ukrštenica. Bile su lepo raspoložene i pomalo nacvrckane od vina popijenog posle večere, prelazeći sa terorizma na filmove i tračeve o znanima i neznanima, kad je Ćabela najednom pogledala na sat i skočila na noge, ubledela: „Policijski čas! Gospode bože, nemam više vremena da stignem u Rinkonadu. Kako nam je brzo prošlo vreme.“

Marisa je navalila da ostane da prespava kod nje. Neće biti problema. Kike je otputovao u Arekipu, radi sastanka upravnog odbora sutradan rano ujutro u pivari, mogu da se razbaškare u apartmanu kod Golf kluba. Ćabela je pozvala muža. Uvek pun razumevanja, Lusijano je kazao da nema nikakvih smetnji, on će se postarati da obe devojčice krenu tačno na vreme da uhvate školski autobus. Neka Ćabela samo ostane kod Marise, bolje to nego da je uhapsi neka patrola ako prekrši policijski čas  Prokleti policijski čas.

Ali, dabome, terorizam je još gori. Ćabela je ostala da prespava kod nje, i Marisa je  sad osećala njen taban na svom desnom ristu: blag pritisak, nežan, topao, tanan osećaj.

Kako je došlo do toga da su se našle tako blizu jedna drugoj u bračnom krevetu, tako velikom da se Ćabela, videvši ga, našalila: Gle ti ovo, Marisita, reci mi, molim te,  koliko osoba spava u ovom džinovskom krevetu?“ Setila se da su obe legle svaka u svoj ugao, i da ih je delilo najmanje pola metra rastojanja. Koja od njih se u snu toliko pomerila da je Ćabelino stopalo sad blago oslonjeno na njen rist?

Nije se usuđivala da se pomeri. Zadržavala je dah da ne probudi prijateljicu, da ne bi  povukla stopalo pa da onda iščezne taj izuzetno prijatan osećaj koji joj se od rista širio po ostatku tela i držao je u napetosti i usredsređenu.

Mic po mic je razabrala, u pomrčini spavaće sobe, nekoliko procepa na roletnama  kuda je prolazila svetlost, senku komode, vrata garderobe, vrata na kupatilu, pravougaonike slika na zidovima, Tilsinu pustinju sa ženom-zmijom, Sisloovu odaju sa totemom, stonu lampu, Berokalovu  skulpturu.

Zažmurila je i oslušnula: veoma slabo ali ritmično, tako je disala Ćabela. Spavala je, možda je sanjala, i onda je ona, bez sumnje, ta koja se u snu primakla telu svoje prijateljice.

Iznenađena, posramljena, opet se pitajući da li je budna ili sanja, Marisa je naposletku postala svesna nečega što je njeno telo već  znalo: uzbuđena je. To nežno  stopalo što joj je zagrejalo rist uspalilo joj je kožu i čula, i zacelo, ako spusti šaku niz međunožje, videće da je vlažno.

„Jesi li ti poludela?“, upitala je sebe. „Da se uzbudiš zbog žene? Otkad to, Marisita?“

Često se uzbuđivala nasamo, naravno, i takođe se poneki put samozadovoljavala trljajući se jastukom između nogu, ali uvek je mislila na muškarce. Koliko se ona seća, na neku ženu, nikad, ni u ludilu!

Međutim, sad jeste, napaljena je, drhti od glave do pete i izgara od želje da im se ne dodirnu samo stopala nego i tela i da oseti svuda, kao na tom ristu, prijateljičinu blizinu i toplinu.