Nedavno sam pročitala dva teksta jedne australijske koleginice. U oba je pisala o zvocanju.

Jednim se tekstom obratila onima koji zvocaju, dok je drugim posavetovala one koji se sa partnerovim zvocanjem suočavaju. Čitajući ih, posebno sam se zadržala na dva, rekla bih, vrlo važna segmenta.

Marina Drobnjaković, dipl. psihološkinja i psihoterapijska savetnica

U prvom od njih, autorka je konstatovala da za zvocanjem posežu pretežno žene, jer nisu naučene konstruktivnijem verbalnom zauzimanju za sebe. S tim se slažem.

Slušajući žene i radeći sa njima, primećujem trend “verbalne nemoći” u odnosu i komunikaciji sa partnerima, tačnije, beskrajno “ponavljanje jednog te istog”. Kako iznova i uporno posežu za nekonstruktivnim “jednim, te istim”, da, mogli bismo zaključiti da za bolje ne znaju. Radeći ono za šta jedino znaju, nadaju se nečem novom i boljem.

Drugo, još važnije zapažanje iste autorke moglo bi se svesti na sledeće – žalbe su za decu, odrasli bi trebalo da asertivno zahtevaju. Jer, po njenim rečima, rečenica “Nikada se ne setiš da izbaciš smeće” je žalba “koja nikoga neće inspirisati na delanje”.

Autorka preporučuje sledeću formulaciju, kao delotvorniju: “Volela bih da mi pomogneš i večeras izbaciš smeće, molim te.” Nekoliko puta sam pročitala dati deo teksta i iznova bila u problemu zbog sledeće stvari – zahtev koji upućujete svom partneru trebalo bi da bude inspirativan, takav da ga privoli da uradi ono što tražite da uradi.

Photo by Akemy Mory on Unsplash

Šta je uopšte zvocanje?

Uporno i neodustajuće kritikovanje, zameranje, sugerisanje i izražavanje primedbi. Ono što zovu i zanovetanjem, džangrizanjem ili čantranjem. Da je nekorisno – jeste. Zamorno i dosadno – još više. Najviše, međutim, onoj koja iznova zvoca.

Onome kome se zvoca i ne smeta toliko, jer se vrlo rano isključi i prestane da sluša. Očekivano i zahtevano nastavlja da ne radi, jer shvata da može da neće i nema vremena. Tako se začarani krug nekomuniciranja, neslušanja i lošeg funkcionisanja održava i nastavlja, jer nijedan od partnera ne uviđa da je nešto potrebno promeniti i(li) uraditi drugačije.

Photo by sept commercial on Unsplash

Neki da žene za zvocanjem posežu u situacijama u kojima žele da oslobode i izraze svoju agresiju, a tako da to suštinski bude bezbedno i prihvatljivo. Kao što će neki treći reći da pametne žene znaju kako sa svojim muškarcima, da su u odnosu i komunikaciji sa njima mudre i pronicljive. Da li je i šta istina, od svega ovoga?

Da su tome sklone jer ih ne biraju dobro i u skladu sa istinski željenim – jesu. Da im se dešava da ih do ludila dovode partneri koji im ne odgovaraju – dešava im se. Da ih do ludila dovode jer im to uporno dozvoljavaju – takođe je tačno. Da uprkos toj činjenici nastavljaju da ih biraju – nastavljaju. Da nisu malobrojne one žene koje misle da dobijaju time što usmeravaju, vode, vaspitavaju, „vuku za ruku” i “upravljaju” svojim muškarcima, neretko se ponašajući kao da su im majke, a ne emotivne partnerke – nisu.

Photo by Shea Rouda on Unsplash

Dakle, kada sve saberemo i oduzmemo, ili okrenemo nakon što obrnemo – dolazimo do toga da su istinski i zaista pametne one žene koje pametno biraju partnere.

One koje ne gube vreme, ni energiju, bivajući sa onima koji se ne obaziru na ono što one govore, žele i potrebno im je. Jer, da, ne slušajući vas i ne razumejući, partner vas, zapravo, ne poštuje i ne uvažava.

Partner od kojeg iznova morate tražiti da, pa još inspirativno – izbaci smeće, opere tanjir za sobom ili nošene čarape stavi u korpu sa vešom? I ne, nije sitnica to što vaš partner uporno ne radi stvari koje bi trebalo da radi i kojih bi trebalo da se seti sam. I sve da su neizbačeno smeće, neopran tanjir ili čarape bačene nasred dnevne sobe stvarno sitnica – u zbiru čine gomilu koja razočarava, rastužuje pa i ljuti. Sa pravom.

Photo by Elvis Ma on Unsplash

To ne znači “volimo se”, a ni “nekada smo se voleli”. Niti znači “privlačimo se”, ili “nekada smo se privlačili”. Ne znači ni da se poštujemo, niti da smo se u prošlosti poštovali. Znači samo to – dobro se slažemo.

Dobro se slagati znači dobro se uklapati i nadopunjavati, funkcionisati u zajednici. Ako odnos vašeg partnera i vas ne karakteriše ni minimum kvaliteta, ako ne možete da kažete čak ni to da se dobro slažete – onda ste u problemu i trebalo bi da se zapitate šta zapravo i dalje tražite u datom odnosu.

Photo by Jonas Weckschmied on Unsplash

Ne znam ni ja. Šta nam to govori? Da zvocanje nije toliko ženska stvar, koliko stvar upornog ostajanja u vezi iz koje je najbolje izaći. Tome su, doduše, žene sklonije. Time i zvocanju.

Ne razumite me pogrešno. Naravno da je potrebno i dobro da radite na načinu na koji komunicirate sa svojim partnerom. Uvek ima razloga i prostora za rast u toj oblasti i veštini.

Photo by Brooke Winters on Unsplash

I naravno, svi imamo mane i zahvaljujući njima učimo se toleranciji i imanju razumevanja. Sopstvene želje, potrebe i očekivanja moramo iskomunicirati sa partnerom. Naravno.

Zatim, proveriti da li se dobro razumemo i možemo li da živimo zajedno i nakon što kažemo sve što imamo. Činjenica da svom partneru po stoti put govorite isto, trebalo bi da vas nauči nečemu o njemu, ali i o vama. Birajte da učite i budete svesni stvari koje radite iznova i po pravilu. Osvestite i ono što ne radite, a trebalo bi. Promišljajući ono što ne želite i nije vam potrebno, shvatićete ka kome i čemu, zapravo, želite da idete. Time ste prešli pola puta.

Sito&Rešeto newsletter
Nedeljni pregled najinteresantnijih tekstova sa Vašeg omiljenog portala.

OSTAVITE KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.