Za mnoge žene, i gotovo, sve muškarce, život u braku je savršeno odgovarajući.

Jer, brak je „i u dobru i u zlu“, ili bi barem trebalo da bude. Sigurnost je i mir, oslanjanje na još nekog, osim na sebe, odlučivanje na trajanje, posvećivanje drugom i zajednici sa njim.

Međutim, u brak se može, ali i ne mora ući iz ljubavi. I brak može, ali i ne mora značiti zavetovanje na večnu ljubav.

Nažalost, čini se da se u brak sve ređe ulazi iz razloga voljenja druge osobe. I da bajke i nisu toliko krive za pogrešna i nerealna očekivanja u ljubavi, koliko ih u životu ima nedovoljno i sve manje.

Birajući životnog i partnera za brak, muškarci i žene se sve više oslanjaju pretežno ili isključivo na razum i misle da, čineći tako, postupaju mudro. Ali, greše. Najmudriji su onda kada odlučuju oslanjajući se kako na razum, tako i na emocije.

„Dve su glave pametnije od jedne” i sa dve je plate lakše živeti, nego sa jednom, ako platu ima svaki od partnera i ako nijedna nije minimalna. U toj praktičnosti, čini mi se, leži problem. Rukovodeći se praktičnošću, jednostavnošću i olakšavanjem sebi, ljudi gotovo da su došli do toga da se iskreno pitaju „šta to beše ljubav i bar na tren biti zaljubljen?”.

Žene, pre svega. Jer, ako ćemo otvoreno i iskreno, one su u Srbiji i okruženju i dalje diskriminisane kada je o zapošljavanju i zarađivanju reč. Neodgovarajuće su jer planiraju da se udaju ili su već udate, a kao udate će, pretpostavlja se, biti rastrzane između posvećivanja deci i porodici, sa jedne strane i poslu, sa druge.

Ako i uspeju da se zaposle, žene u našoj sredini i okruženju nailaze na drugu u nizu nepravdi – radeći poslove koje rade i muškarci, manje su plaćene od njih. O odlasku na trudničko ili porodiljsko bolovanje da i ne govorimo. Ni o povratku na posao sa bolovanja. Odlučivanje na decu i porodicu je, za žene, iz tih razloga značajno neizvesnije i teže.

One koje se u Srbiji i okruženju odlučuju na decu, gotovo da moraju da izaberu i brak, za razliku od muškaraca. Ne mogu same, ili nisu sigurne da mogu da izađu na kraj sa troškovima življenja i brige o još nekom, osim o sebi.

Kada je reč o vaspitavanju i izvođenju dece na pravi put, dilema i strahova nemaju. Po tom su pitanju u sebe sigurne i na sebe mogu i smeju da se oslone.

Međutim, razmišljanje o materijalnom ih navede da zaključe da bi se mirnije i bezbednije osećale kada bi o njima i deci koju žele brinuo neki muškarac, obezbeđujući dovoljno za sve njih. Naravno, i o onome koji o drugima brine neko mora brinuti. I sjajno je ako postoji taj neko, pomažući i negujući drugi, ali je još bolje i korisnije ako onaj koji o drugima brine shvati da i o sebi mora brinuti, koliko i o drugima. I pre nego mu se drugi nađe i priskoči mu u pomoć.

Jer, može li i kako partnerski i emotivan odnos stvarno biti to – emotivan odnos dvoje partnera – ako se označava i razume kao institucija? Da li i koliko institucionalizovanost braka „ubija” strast i ljubav među partnerima? I u kom bi pravcu brak trebalo da se razvija i šta bi trebalo da bude ili postane, a sada nije? Obećanje, svetinja, zavetovanje…?

Na stranu sada praktičnost institucije braka, nedavno sam, gledajući jedan talk show, poreklom iz regiona, uživala slušajući gošće emisije koje su razmenjivale mišljenja na temu bračnog i porodičnog života kod nas. U nekom trenutku, jedna od njih je primetila kako oženjeni muškarci, za razliku od udatih žena, mnogo brže dogovore i lakše organizuju muške večeri ili putovanja. Govoreći o tome, dotakla se jednog takvog, brzog, a uspešnog dogovora za putovanje na koje je, među ostalim oženjenim muškarcima, ubrzo po dogovorenom otišao i njen suprug.

Sa druge strane, ishod dogovaranja odlaska na put njenih udatih drugarica i nje bio je sledeći: putovaće za nešto više od mesec dana od dana utanačivanja puta. I samo njih dve, od ne znam koliko njih.

Tradicionalno, žena je ona koja rađa, daruje život. Brine o mestu koje zove domom, te svojoj deci i porodici. Neguje pažnjom i ljubavlju, daje se i posvećuje. I odriče, ako je potrebno. I ništa joj nije teško, jer – srećna je kada su srećni oni koje voli i o kojima brine.

Tradicionalno, takođe, muškarac je glava porodice, onaj koji je izdržava i materijalno obezbeđuje. Mnogo radi van kuće, na poslu. Domu, deci i supruzi se posvećuje u pauzama zarađivanja, grabeći slobodno od vremena ispunjenog poslovnim obavezama. Nalazi i stvara i vreme za sebe jer je, za razliku od svoje supruge, savesniji i odgovorniji u bavljenju sobom. I jasno mu je da je sebi potreban koliko i drugima.

Da se, nakon svega napisanog i sa do sada napisanim u vezi, vratim na pitanje u naslovu ovog teksta. Dakle, za koje žene brak nije dobar izbor?

Neretko i nažalost, uglavnom za one koje ka braku žure i pred sebe ga postavljaju kao cilj važniji od svih drugih. Za žene koje misle da je partner dužan da ih izdržava i da nije muškarac, ako to ne želi ili nije u stanju. Za žene, kojima se ulazak u brak čini privlačnijim od ulaska u svet profesionalne realizacije i napredovanja.

Za one koje žele da se udaju jer ne žele da rade ili žele da ne moraju. Za one koje žele da se udaju kako bi potpuno mogle da se opuste, fizički i uopšte. Za one koje žele potpuno da se prepuste i bezuslovno vole. Za one koje se udaju jer žele da se ostvare u ulozi majke.

Za one koje potrebe drugih postavljaju ispred svojih. Za one koje ljubav izjednačavaju sa žrtvom i odricanjem, poništavanjem sebe. Za one koje će misliti da nisu uspele i biće nesrećne ako se ne udaju. Za žene koje poslove dele na ženske i muške i misle da su obaveze oko dece i kuće isključivo njihove.

Za one koje misle da po kući i sa decom umeju brže i bolje od svojih muževa. I ne veruju da se oni mogu naučiti većoj savesnosti i veštini. Za one žene koje, u suštini, opredeljivanjem za brak rade protiv sebe. Jer, (do)životna zajednica sa drugim je dobar i pravi izbor samo ako nas hrabri, snaži, podstiče, inspiriše i iznova vraća sebi.

Ako nam pomaže i olakšava u bivanju sobom i osobom kakva želimo da budemo. Ako znači jednakost, ravnopravnost, deljenje i uzajamno davanje. Ako je kvalitet po sebi i za sebe i temelji se na emociji, želji i kompatibilnosti, pre svega. Ako nije slamka spasa, poslednja ili jedina moguća opcija. Ako se bira kao što se može i ne izabrati. Jer, istinski je srećan onaj koji ne bira jer (misli da) mora ili zato što za dati izbor jedino zna.