Životni, a time i radni vek, sve je duži.

U dugim i bezbrojnim radnim danima, mnogi zaposleni se neretko požale na to da „ne mogu da dočekaju penziju“. Na rutinu i zasićenost poslom, loše odnose među kolegama, nepodsticajne uslove za rad, malu platu ili na nešto peto. Kažu kako im je dosta svega i da bi „da mogu sutra dali otkaz“.

Međutim, posle svih tih dugih godina kraj radnog veka se ozbiljno približi ili dođe i priča se drastično promeni. Isti ljudi pomisle i kažu kako bi mnogo toga, pa i sve dali da mogu da rade makar još malo.

U istoj neprijatnoj atmosferi, na poslu koji je odavno „dozlogrdio“, u istim neuslovnim uslovima. Jer kraj nečeg dugogodišnjeg najlakše je priželjkivati kada je daleko i nije ni na vidiku. I onda kada se oseća nezadovoljstvo ili se zbog nečega u vezi sa tim pati.

Pročitajte i ovo: Razlozi bujanjja kandide i kako da je stavimo pod kontrolu

Pročitajte i ovo: Priča o izgubljenoj devojčici

Nije mali broj onih koji po penzionisanju nastavljaju da rade. Za sebe i u svojoj režiji, ali ništa manjim tempom i obimom u odnosu na vreme u kojem su bili u „zvaničnom“ radnom odnosu. Ako porazgovarate sa nekim od tih ljudi, čućete i shvatiti da se osećaju živim, potrebnim, vrednim, važnim i korisnim samo ako rade. Između sebe i svog posla stavljaju znak jednakosti. Poistovećuju se sa zaposlenim sobom, sobom kao stručnjakom u svom poslu.

Prestanak rada za njih, takoreći, predstavlja kraj života. Ako su bili rukovodioci ili na drugim visokim pozicijama, prestanak sa radom tim pre doživljavaju kao propast i pad. Prirodno je i za razumeti. Razumeti je posebno važno.

Pročitajte i ovo: Šta treba da se zapitate pre nego što kažete da je kraj

Ne samo da mnogi danas ne znaju kuda će i šta će nakon što prestanu da rade, već se promena poslova gotovo pa podrazumeva. Postala je imperativ.

Ako ste promenili mnogo radnih mesta i na svakom od njih se pokazali dobro – onda ste uspešni, hrabri, nazaustavljivi, ambiciozni, u potrazi za izazovima, ne bojite se nepoznatog, znate kako sa promenama, gladni ste znanja i sticanja novih iskustava.

Ako ste, sa druge strane, ceo radni vek proveli na jednom radnom mestu – onda ste sve suprotno tome, pa i neko ko je „tavorio“ i „zaglavio” se na putu poslovnog razvoja. Tako će pomisliti i reći brojni drugi.

Pročitajte i ovo: Put od pet koraka

Tako razmišlja i oseća današnje društvo. Naravno, ima istine u tome da je takav i takav onaj koji je menjao i dobro se prilagođavao novim radnim sredinama. Kao što je istina i to da je onaj koji oseća stalnu glad za nečim u begu od nečega drugog, ili negiranju istog. I kao što je istina to da se trend promene partnera preneo i na poslovni kontekst. Važno je menjati, sakupljati iskustva.

Posao je, svakako, jedan od vitalno važnih segmenata života. Radimo mnogo, iz dana u dan i, između ostalog, ono smo čime se bavimo. Ono smo čemu se posvećujemo i dajemo, lično ali i profesionalno. Kada govorimo o sebi i predstavljamo se, kažemo i šta smo po obrazovanju i(li) zanimanju.

Radna uloga jedna je od uloga u kojoj se ostvarujemo sa manje ili više lakoće i uspeha, kao i u slučaju bilo koje druge uloge. Uz ostale, ona je deo našeg identiteta. Dakle, da bismo bili zadovoljni i osećali se stvarno dobro, da bismo živeli zdravlje i osećaj smisla i svrhe, potrebno je da se realizujemo i poslovno. U idealnom slučaju, u zanimanju koje smo želeli i izabrali smo. U onome što volimo i u čemu smo dobri, u poslu u kojem uživamo i koji nas ispunjava.

Pročitajte i ovo: Jeste li spremni za ljubav

Primećujem da, govoreći o penzionerima, mnogi govore nekako pogrdno.

Kada kažu – penzioner – misle: onaj koji se gura u redu za hleb ili probija ka slobodnom mestu u autobusu. Ili, onaj koji igra šah u parku ili se po ceo dan zabavlja sa svojim unucima. Mnogi koji imaju unuke pohvale se time što nemaju vremena da budu bake i deke u klasičnom smislu te reči, jer i dalje rade, vode svoje biznise, stvaraju i zarađuju. Nešto je u vezi sa prirodnim sledom stvari, očigledno, postalo ozbiljno problematično.

Pohvalno je nemati i ne nalaziti vremena, raditi po ceo dan, boriti se protiv godina koje dolaze, ne primirivati se i ne stajati. U atmosferi promocije tih i takvih vrednosti, kako da se oseća i funkcioniše onaj koji ih ne deli? Onaj kojem posao nije sve i koji ka tome ne želi ni da ide. Onaj koji se slobodnom vremenu raduje i ne zna kako će pre da ga učini sadržajnim i svojim.

Pročitajte i ovo: Samo ranjeni i zaceljeni iscelitelj može da leči

Ako svoj posao stavljate ispred svih i svega drugog, volite ga više nego što ste mislili da možete i ne možete ni da pomislite na poslednji radni dan, uzmite vreme koje vam je potrebno za dolaženje do odgovora na pitanja koja slede:

Ko ste vi? Bez svih svojih uloga, zanimanja kojim se bavite i sakupljenih etiketa.

Kojim se vrednostima i pravilima vodite? Šta vam je u životu potrebno i važno? Bez čega ne možete da zamislite svoj život?

Kako to da ste po zanimanju baš to što jeste? Kako vas je vaš poziv pozvao sebi? Zahvaljujući čemu ste nastavili da mu se odazivate?

Pročitajte i ovo: Ako hoćete da se zaljubite, radite ovu vežbu

U čemu posebno uživate radeći svoj posao? Kako doprinosi vašem rastu i razvoju i čini vas boljim?

Osim posla koji radite, šta sve doprinosi osećaju da vaš život ima smisla?

Kako vam ide balansiranje privatnog i poslovnog?

Da li vas i kako vaš posao spašava od neprijatnosti, nezadovoljstava i teškoća?

Pročitajte i ovo: A sto puta sam mu rekla, a on i dalje po starom

Pročitajte i ovo: Kako se nosite sa šefom koji vas maltretira

Od čega obično pobegnete u posao? Kako bežanje u posao čini da se osećate?

Šta će se desiti ako nastavite sa bežanjem u posao? Kako će se vaš život promeniti na bolje kada u posao prestanete da bežite?

Kako možete krenuti u susret punoći i celovitosti svog života? Šta bi bio prvi u nizu koraka na tom putu?