Primećujem da mnogi razmišljaju na način: „ne moram, nije nužno ili obavezno…pa neću”, bilo da se radi o nečemu u vezi sa privatnim ili poslovnim delom života.

Kada god se susretnem sa ljudima koji se time rukovode, zastanem i zapitam se kako li izgledaju životi u kojima se žive samo moranja, nužnosti i obaveze. I poželim im želje. Jednu, za početak.

Istina je da nas osećaj i stanje ugroženosti mogu podstaći i motivisati. Nemanje posla. Nemanje novca. Ozbiljna narušenost zdravlja. Usamljenost. Nemanje partnera. Kada nešto ili nekoga nemamo, a prepoznajemo da nam je potrebno, pokrećemo se da to nešto ili nekoga pronađemo. Može to biti toliko snažno tragalaštvo i borbenost, koliko je snažan i nagon za preživljavanjem u situacijama i iskustvima koja se doživljavaju pretećim po opstanak.

Ako se radi o toliko intenzivnoj borbi za posao, potreban novac, egzistenciju ili ugroženo zdravlje – sve je u savršenom redu. Borba za opstanak jeste i trebalo bi da bude borba. Činjenica da nemamo partnera ne bi trebalo da nas angažuje na isti način, jer traženje partnera ne bi trebalo da bude iscrpljujuć posao, koliko jeste i ume biti obezbeđivanje uslova za život, onda kada ih nema ili su neuslovni.

Sa druge strane, istina je i da oni koji ne osećaju ugroženost jer imaju minimum onoga što im je potrebno (kakav takav posao, koliko toliko novca, kakvog takvog partnera, kakav takav životni prostor…), neretko nisu motivisani da krenu putem pronalaženja boljeg i adekvatnijeg za sebe jer već imaju to nešto što nije dobro, ali je podnošljivo.

Verovatno bi ih podstaklo ostajanje bez tog nekog ili nečega što imaju. Tek tada bi se pokrenuli, preduzeli nešto i zauzeli se za sebe. Tim ljudima zaista poželim želje. Jednu, za početak. Poželim im da se na nešto pokrenu i odluče jer žele, istinski i autentično. Ne zato što moraju, nužno je ili obavezno, već zato što žele i osećaju kao potrebno i pravo za sebe.

Zastanite na trenutak i pogledajte u svoj život. Šta vidite? Radite li posao koji volite i oduvek ste želeli za sebe, ili posao koji morate da radite? Ako radite posao koji mislite da morate da radite, kako dolazite do toga? Šta stoji u pozadini tog moranja? Šta bi sve trebalo da se promeni kako biste mogli da promenite posao? Šta je to što prvo možete da uradite kako biste pokrenuli promenu? Ne želite do kraja radnog veka da radite posao koji ne volite i u kojem ne uživate, zar ne?

Ako pogledate u emotivni deo svog života, šta vidite? Jeste li u vezi, braku ili ste sami? Ako ste u vezi ili braku, kako biste ga opisali? Je li vam dobro i udobno u tom odnosu? Kako se osećate u prisustvu svog partnera i zajednici sa njim? Šta osećate prema svom partneru? Je li on osoba kakva vam je potrebna i odgovara vam? Ili je neko ko vam se čini jedinim realnim i mogućim u ovom trenutku? Kako dolazite do toga da mislite i osećate tako? Šta govori u prilog tome?

Na čemu se temelji odnos vašeg partnera i vas? Čega u odnosu ima previše, a čega nedovoljno? Vidite li zajedničku budućnost sa partnerom sa kojim ste sada? Želite li da budete sa svojim partnerom „do kraja života”? Šta mislite i osećate dok razmišljate o tome?

Ako ste trenutno ili već neko vreme sami, je li tako jer samoću iskreno birate, želite i potrebna vam je, ili vam se „dešava” mimo vaše želje i volje? Ako je vaš izbor, kako je živite i uživate? Koristite li je za rad na sebi i bavljenje sobom? Za ugađanje sebi i samonegu? Za posvećivanje ličnim strastima i interesovanjima?

Ako ste sami a ne biste da budete, kako je došlo do toga? Iz kakve ste veze prethodno izašli? Kako ste se osećali u toj vezi? Kako se osećate sada, dok ste sami a ne želite da budete? Nezadovoljno? Usamljeno? Uplašeno? Potišteno? Bezvoljno? Kako pravite razliku i znate da se radi o tome da samoću ne želite, a ne o tome da ne umete da je živite? Da li bi vas samoća mučila i kada biste znali kako najbolje sa njom?

Ako pogledate u sve ostalo što čini vaš život, koliko je u njemu onih i onoga što birate, želite i volite, a koliko onih i onoga u čemu mislite da bi trebalo ili morate da ostanete i istrajete? Koliko je ljudi i stvari kojima robujete, koje trpite i na koje pristajete, ne shvatajući da i time pravite izbor i birate da se osećate loše?

Ako se zadovoljavate sa malo ili nedovoljno, sa nezadovoljavajućim, (jedva) podnošljivim, korektnim, prihvatljivim – toliko ćete i imati i živeti, ni više ni bolje od toga. I osećaćete se bespomoćno, pre svega. Međutim, bespomoćnost se uči, te se od nje može i odučiti. Šta birate?