U intervjuu za jedan naš časopis, rekla je da u svojoj glavi nema godine koje ima.

Ima sedamdeset, ali ne izgleda, ne živi život i ne pravi izbore kakve, u proseku, prave sedamdesetogodišnjakinje u našoj sredini. Zato, verovatno, godine koje ima, ne oseća i zaboravi da ima. Kao da joj je trideset, tako se oseća.

Sa jedne strane, to je fantastično, zar ne?! Stariti, a duhom ostajati mlad. Naravno, postoji i druga strana takve unutrašnje podešenosti.

Opet, sa jedne strane. Sa druge, toliko je i sve je više pokreta i pravaca usmerenih na radikalno prihvatanje i voljenje sebe u svoj svojoj celovitosti. Ti vas narativi tako nežno i podržavajuće mogu podstaći u grljenju i osećanju ljubavi prema svom telu, u mirenju sa njim i njegovim oblikom, te svim nesavršenostima koje ga, zapravo, čine savršeno ljudskim i samo vašim. Mogu pomoći da na proširene pore, borice i bore, višak kilograma, strije, celulit ili neželjene dlačice gledate kao na delove sebe koji su u redu i ne zaslužuju vašu netrpeljivost, negiranje ili beskrajnu borbu protiv. Pomažu da razumete da ste i sa svim tim „ometačima” nedostižne savršenosti, zapravo, savršeni i u redu.

Oni koji lansiraju vaše samopouzdanje i samopoštovanje u neslućene visine, ne baveći se time gde su i kako su vaše samopouzdanje i samopoštovanje sada. I zašto su na mestima na kojima jesu. I gde realno mogu biti, nakon što u njihovo osnaživanje uložite sebe i svoje vreme, energiju, motivaciju i posvećenost. Jer, lepe priče utemeljene u neutemeljenosti samo su to – lepe priče koje, pre ili kasnije, učine da se osetite još nesigurnije, nezadovoljnije i bespomoćnije. U nešto što niste sebe ne možete ubediti. Ali u ono što jeste možete verovati ili izabrati da počnete da verujete.

U svojim prvim godinama, pa i devetoj ili desetoj, osećali smo da imamo onoliko godina koliko smo ih tada imali. Bili smo i osećali se kao deca. Sa ulaskom u period adolescencije, ušli smo u period borbe sa svojim godinama i protiv njih. U borbu sa sobom i protiv sebe, generalno. Počeli smo da se osećamo starijima ili da priželjkujemo da smo stariji nego što jesmo.

Sa odmicanjem odraslosti smo, pak, počeli da žalimo za proteklim godinama i pokušavamo da se vratimo u njih. Da ih oživimo u svojoj glavi i grudima, da ih u sebi osećamo i tako učinimo sadašnjim.

Počinjemo da osećamo potrebu da sebe, kao atipičnog predstavnika svoje generacije, odbranimo. Da kažemo (i pokažemo) šta sve i dalje planiramo, možemo i hoćemo. Za šta sve imamo energije i snage, „koje nemaju ni značajno mlađi od nas“. Počinjemo da mislimo i govorimo da su „godine relativne i samo broj“. Da se sa 30+ neprijatno iznenađujemo kada nas oslove ženom ili muškarcem, a ne devojkom ili momkom. Iako u tim godinama jesmo mlade žene i muškarci. I devojke i momci ne možemo biti zauvek, srećom.

Zamislite koliko bi nezamislivo dosadno bilo da je to, nekim čudom, moguće?

Počinjemo da „biramo društvo mladih“ i „volimo da budemo okruženi mladima“. Stanje je nešto ozbiljnije u slučaju da „volimo sve što vole mladi“, iako, odavno to nismo. U slučaju da dajemo sve od sebe da sa mladima uhvatimo korak i stignemo ih, iako nije ni potrebno ni moguće da u tome uspemo.

Ljude danas kao da „spašava“ to što na svoje godine smeju da zaborave i ne osećaju ih (dok ih neko ili nešto ne podseti na činjenicu da ih imaju). Spašava ih to što im vreme današnje dozvoljava da svoje godine žive i sa njima rade šta god žele, kada god žele. Što se granice pomeraju ili potpuno brišu. Današnjim ljudima olakšava spoznaja da nigde ne kasne i nisu zakasnili. Da se na sve veliko i važno u životu mogu opredeliti onda kada dođe njihovo vreme i to zaista požele.

Pre mnogo, mnogo godina, čudila sam se ženi koja u svojim zrelim godinama lepi postere po vratima i zidovima svog stana. Pomislila sam: „Da sve radimo doveka i u svim godinama, viđali bismo žene kako preskaču lastiš. Ali ih ne viđamo.” Nisam je razumela i to ju je uvredilo. Nisam razabirala šta je čudnije – to što ona i dalje lepi postere, ili to što ih ja ne lepim odavno.

Pišući na ovu temu, setila sam se te žene i njenog pogleda na život, ali i utiska sa kojim sam tom prilikom ostala. U mislima o tome konstatujem: nije li sjajno to što toliko toga prerastamo i prevazilazimo? Što neke stvari, iskustva i odnosi jednostavno prestaju da nam budu potrebni i ostaju za nama?

Nije li svaka nova godina života, zapravo, prilika za osvešćivanje, oslobađanje i orijentisanje? I nije li to sa svakom novom godinom života sve lakše i jednostavnije?

Vi i ja smo možda u istim godinama, a nosimo ih, živimo i osećamo potpuno drugačije. I to je u redu. Za sve u našim životima postoji za nas pravo vreme, vreme lične spremnosti i zrelosti. Dođe na red i vreme u kojem se pitamo jesmo li ga do sada dobro iskoristili. Jesmo li uradili ono što smo želeli, onako kako smo želeli, onda kada smo želeli.

Vraćajući film unazad i podvlačeći crtu, možemo shvatiti da bismo voleli da vreme možemo da vratimo. Možemo se kajati zbog neiskorišćenih ili propuštenih prilika, napravljenih grešaka ili misli, osećanja i postupaka koje ni danas sebi ne opraštamo. Možda živeći godine u kojima jesmo shvatamo da želimo da doživimo nedoživljeno. Da nadoknadimo propušteno ili se podsetimo zaboravljenog. Možda zaboravljamo da je sve kako treba i do sada je bilo kako je moglo i trebalo biti.

Tu su i nigde neće otići. Štaviše, sadašnjim će se pridružiti buduće. Zato, budite dobri i poželite im dobrodošlicu. Otvorite im vrata, ne ljutite se i ne borite protiv njih. Živite ih onako kako želite i možete da ih živite. Naučite kako i razumite zašto, ako ne znate i ne razumete. Samo prethodno proverite da li već živite delić ili sve ono što ste oduvek želeli da živite.