U američkim filmovima gledamo srednjoškolce i studente koji zarađuju džeparac raznoseći mleko ili novine, ili radeći neki drugi posao koji ne ometa njihovo školovanje.
Novac zarađuju zato što žele da imaju i uče se zarađivanju i vrednovanju novca stečenog vlastitim radom, ne zato što su primorani.
Gledajući američke filmove, gledamo mlade koji jedva čekaju da se odvoje od roditelja i osamostale se, da postanu svoji i zreli ljudi, sposobni za staranje o sebi. Gledamo i roditelje koji decu uče obavezama, odgovornostima i samostalnosti.
Roditelje koji podstiču i ohrabruju izbore svoje dece, njihovu nezavisnost i želje. Roditelje za koje je razdvajanje od dece i ostajanje „samo sa partnerom“ nešto što je prirodno i normalno, zdravo i podrazumevano. Željeno, pre svega.
Sa druge strane, ako pogledamo filmove poreklom iz zemalja bivše Jugoslavije i, što je još važnije, živote koje živi velika većina onih koji biraju da ostanu ovde – vidimo situaciju potpuno drugačiju od one na zapadu.
Mnogo puta sam roditelje čula da kažu: „Njegovo/njeno je samo da uči“ (dok ne doktorira, maltene), „Neka uživa dok može“ (tj., dok se ne zaposli, uda ili oženi, dobije dete) ili „Polako, ima kada, radiće“.
Na ono ka čemu bi u životu sa radošću trebalo ići, ovdašnji roditelji gledaju kao na nešto što bi, ako se već ne može izbeći, trebalo ostaviti za kasnije i odložiti za trenutak u kojem će se njihova deca toga morati latiti.
U našoj kulturi, na ulaženje u svet odraslih, neretko se gleda kao na nešto što umara i iscrpljuje, oduzima volju i energiju i ozbiljno dovodi u pitanje pronalaženje vremena za sebe i svoje potrebe. Na nešto što, takoreći, ubrzava starenje (a starenja se danas toliko bojimo).
Svoju decu prezaštićuju, umesto da balansiraju između zaštite (u meri koja je spram detetovih godina potrebna) i puštanja deteta u vlastiti život i svet (koji je dobro mesto za život, i onda kada se roditeljima ne čini da je tako). Želeći da ih upozore i sačuvaju od opasnosti, neretko ih zapravo zbunjuju i plaše kada kažu: „Nije to ništa, čekaj dok… (završiš studije, kreneš da radiš, zasnuješ svoju porodicu).“ Ili: „Lako je dok si sa nama, videćeš šta je život kada se odvojiš od nas.“
Često ti isti roditelji umesto svoje dece rade ono što ona mogu i trebalo bi da urade sama, jer „oni će to brže/bolje/stručnije/kvalitetnije“. Žive živote svoje dece umesto njih, biraju i odlučuju umesto njih, prave im planove i utiru puteve. Hendikepiraju ih, a da i ne osete, niti primete, sve dok se ne okrenu oko sebe i shvate da i dalje žive sa svojom decom, starom 35+ godina, a uplašenom od života i svega onoga što on sa sobom nosi.
Tada im i kažu da se odvoje i usude na ovo ili ono, pitaju ih čega se to plaše i voleli bi da njihova deca znaju i smeju. Ali, ni tada ne prepoznaju kako su to doprineli životu koji ni njima kao roditeljima ne prija i počinje da ih pritiska. Ne prepoznaju deo svoje odgovornosti.
Neki će sada reći: „Pa, ko je kriv toj deci što ne znaju/ne smeju/ne bune se/žele da žive tako kako žive?!“ Ili: „Da roditelji te dece nisu odlučivali ili birali umesto njih, ništa od njih ne bi ni bilo.“
Reći će da je odgovornost za vlastitu sadašanjost i budućnost, pre svega, u vlastitim rukama. I jeste, to je tačno. Međutim, volim da podsetim na to da život jedne porodice počinje sa roditeljima, sa ono dvoje ljudi koji su se izabrali za partnere, a onda i za roditelje svoje dece.
Roditelji su ti koji dobijaju, podižu i vaspitavaju svoju decu, uče ih ali i odučavaju. Komunikacija i prenos poruka, pravila, očekivanja i vrednosti u jednoj porodici počinju sa roditeljima. Definisanje granica je, takođe, roditeljski zadatak. Oni su ti koji svoju decu usmeravaju i oblikuju, dok su deca ta koja gledajući i slušajući ih, kao svoju usvajaju predstavu o sebi, partnerstvu, porodici i svetu.
Nema nikakve logike u razmišljanju roditelja na sledeći način: „Ja ću da odlučim, izaberem ili uradim umesto tebe, a ti ako znaš i možeš bolje – izvoli, pa se suprotstavi.“
Zašto bi bilo koje dete iznova dolazilo u situaciju da se brani od svojih roditelja i suprotstavlja im se? Zašto bi se na taj način „čeličilo“ i bilo čemu učilo? Zašto roditelji (jednostavno) ne bi ukazali poverenje svojoj deci? Zašto ne bi odlučili da ne rizikuju negativne posledice svojih postupaka?
Neki će se usprotiviti i pobuniti se, izabraće ono što roditelji ne razumeju ili ne podržavaju, dok će neka druga i drugačija deca za sebe izabrati roditeljske izbore. I plašiće se pa se neće usuditi, sumnjaće u sebe i svoje sposobnosti, te ispravnost vlastitih želja i potreba. Neće moći da poveruju u to da znaju i mogu sami, ni u nekim (ozbiljnim) godinama, te će i tada birati zajednicu sa roditeljima. Opredeliće se za poznato i provereno, za zonu komfora. Istovremeno će patiti i plašiti se, želeti i ne smeti, hteti i ne hteti. Biće rastrzani između stidljivih i nedovoljno glasnih želja i prepoznavanja silnih ličnih „slabih mesta“ i nedovoljno razvijenih kapaciteta. Time će nastaviti da stoje u mestu i biraju nebiranje. Nemenjanje.
Šta želim da vam poručim ovom kolumnom, dragi roditelji?!
Želim da vam kažem da je beskrajno važno i preko potrebno da verujete u svoju decu i svojoj deci. Ako im želite dobro, slušajte ih i čujte, razumite i podržite. Podstičite ih i ohrabrujte, stavljajte im do znanja da ste tu za njih, ali i da ih puštate i dajete im slobodu da budu i žive ono što jesu.
U situaciji dolaska u iskušenje da nešto uradite umesto svoje dece – uzdržite se. Izbrojte u sebi, ali – uzdržite se. Volite ih i brinite o njima, nastojte da ih što bolje upoznate i prihvatite sa svim onim što jesu i nisu. Budite strpljivi u prepoznavanju njihovih interesovanja, želja i potreba, sklonosti i talenata. Pomozite im u razvijanju i negovanju prepoznatog.
Ako shvatite da dolazite u iskušenje da predložite ili usmerite ka svojim (neostvarenim) željama, ambicijama ili snovima – opet se uzdržite. Opet izbrojte u sebi, ako je potrebno. Posmatrajte svoju decu, osluškujte ih i nastojte da doprete do istinski njihovog. Do onoga što ona jesu i sa zadovoljstvom treba da nastave da budu. I ne zaboravite da ste ih stvorili kako biste im život dali, ne kako biste ga za sebe uzeli ili ga umesto njih živeli.
