Razmišljam o rezultatima istraživanja profesora Nikolasa Volfingera, sa Univerziteta Juta, koji pokazuju da su za stupanje u brak idealne kasne dvadesete i rane tridesete godine, te da su u najmanjem riziku od razvoda oni koji imaju između 28 i 32 godine.
Prema rezultatima istraživanja istog profesora, šanse za razvod rastu sredinom četvrte decenije. Objašnjenje leži u nespremnosti partnera na kompromise, teškoćama u prihvatanju „mi“ faze, te manjoj fleksibilnosti. Razmišljajući o ovome, zapitala sam se postoji li pravo vreme za upoznavanje prave osobe i kada je najbolje upoznati partnera za ceo život.
Koliko dobro se sećate svoje prve ljubavi? Dok sada razmišljate o toj osobi i vezi, kako se osećate? Da li vas za taj period vlastitog života vežu lepa, ili ne tako lepa sećanja?
Šta vas je privuklo osobi koja je bila vaša prva ljubav? Šta ste u ljubavi želeli i očekivali tada? Jeste li svesni promena kroz koje su prošle vaše ljubavne želje i očekivanja? Jeste li svesni lekcija koje ste naučili i činjenice da ste neke greške prestali da pravite?
Zahvaljujete li na putu koji ste prošli i mestu u životu do kojeg ste stigli?
Ljubav mlade osobe je čista, iskrena, snažna, strastvena, nepodmitljiva, posvećena, ali i otporna na upozorenja i znake za uzbunu, o koje ne bi trebalo da se oglušuje, ali – takva je. Ne zna za računice i kalkulacije. Za obeshrabrenost, pesimizam, sumnju i nepoverenje. Ljubav mlade osobe jednako je mlada, time i nezrela.
Znam za lepe mladalačke ljubavne priče. I gotovo da ne znam za lepu i dobru ljubavnu priču koja traje od rane mladosti. To je, možda, najveći nedostatak voljenja u tom dobu.
Nakon što zajedno odrastu, zaljubljeni mladi se neretko raziđu jer shvate da su se, kao ličnosti, razvili značajno drugačije. Ili ih, pak, udalje i na kraju razdvoje životni izazovi i situacije kojima nisu dorasli. Tako se, uglavnom, prve ljubavi sećamo kao perioda početka emocionalnog rasta i razvoja.
Ljubav zrele osobe može, ali i ne mora, imati dodirnih tačaka sa ljubavlju mlade osobe. Štaviše, iako je osoba, starosno gledano, zrela, emocionalno nije istinski i zaista ukoliko nastavlja da voli na način na koji je volela u mladosti. Zrela ličnost emotivnog partnera bira svesno i u skladu sa traženim, željenim. Ne precenjuje zaljubljenost i „ljubav na prvi pogled“. Zna da nije dovoljna privučenost partnerovim fizičkim izgledom, pa ni oduševljenost njegovom šarmantnošću i humorom.
Zrela ličnost zna da su deo ljubavne priče i razmišljanja o sasvim običnim, svakodnevnim i neromantičnim stvarima, koje romantiku omogućavaju i čuvaju, a tiču se procene kompatibilnosti na svim važnim nivoima, komunikacije i dogovaranja, planiranja, zajedničkog gledanja u budućnost.
Zrela ličnost zna da ne ubija romantiku time što se pita da li će, kada, gde, kako i od čega moći da živi sa izabranim partnerom. To, naravno, ne znači da ne voli čisto, iskreno, snažno, strastveno i posvećeno. Znači samo to da joj je jasno da ljubav, kao takva i za sebe, nije dovoljna, ako ne postoje preduslovi za njeno trajanje.
Sa jedne strane, moglo bi se reći da je osoba u zrelim godinama u prednosti u odnosu na mladu, jer jasno zna šta želi i ne želi, šta traži i ne želi da pronađe, šta (ne) može da toleriše, te gde su i šta su minimum, optimum i maksimum njenih potreba i očekivanja od partnera i partnerske ljubavi.
Sa druge strane, adut u rukama mlade osobe je mladost, vreme kojeg na raspolaganju ima mnogo, ne samo dovoljno. Mlada osoba nigde ne mora da žuri i neće zakasniti. Ni za koga ne mora grčevito da se drži. Ne otkucava joj biološki, ni bilo koji drugi sat. Mlada osoba je strpljiva i relaksirana. Nekada, doduše, i ignorantna u svojoj opuštenosti. Ignorantna u neprimećivanju dobrih mladih ljudi, stvorenih za uživanje u ljubavi.
Da se razumemo, kao i mlada, osoba u zrelim godinama, takođe, nigde ne mora da žuri. I ni za koga ne mora grčevito da se drži. To što oseća i procenjuje da mora, stvar je previđanja nečega važnog i greške u načinu na koji interpretira stvarnost. Osoba koja oseća i misli u terminima moranja, trebalo bi da porazgovara sa svojim emocijama i samostalno, ili uz pomoć stručnjaka, preispita vlastita uverenja i dođe do srži svojih strahova.
Primećujete li da se, pre svega, slobodne 30+ žene koje žele da se udaju, pogrdno komentarišu kao one koje muškarce „požuruju”, „pritiskaju”, „pecaju”, „hvataju na trudnoću”?
Jeste li primetili da sam napisala slobodne, a ne neudate žene?
A ne radi se o tome da ljudi i žene u zrelim godinama žure zato što im vreme leti i misle da ga nemaju dovoljno, već o tome da imaju dovoljno godina da brzo znaju da li i šta mogu da imaju sa osobom sa kojom su. I, nakon što oni koji se međusobno dopadaju, shvate da zajedno mogu da žive ono što žele i potrebno im je – na šta da čekaju? I zašto?
Ženama i muškarcima u tridesetim godinama, ne bi trebalo da je potrebno beskrajno dugo zabavljanje pre ulaska u brak, u slučaju da brak žele oba partnera. Potrebno je mladoj osobi koja ne zna da li, šta, kada i sa kim želi i potrebno joj je vreme da spozna.
Nakon svega što sam napisala, a u vezi sa redovima kojima sam počela ovu kolumnu, rekla bih da ne postoje godine koje su kao takve rizične za ulazak u brak, koliko da se problematičnim može ispostaviti put koji je prethodio odlučivanju na brak. Dakle, radi li se o tome da se osoba u srednjim ili kasnim tridesetim odlučila na brak nakon što je konačno i najzad pronašla odgovarajućeg partnera, ili zato što je rešila da prestane da „beži od obaveza”, „skrasi se” i „uhvati poslednji voz”.
Naravno, produženim samovanjem ili bivanjem u (neobaveznoj) vezi koja ne uključuje zajedničko življenje, osoba se navikava na život drugačiji od života u dvoje. Ukorenjuje svoje navike, uči se oslanjanju, pre svega, na sebe i uređivanju života u skladu sa lično željenim. Može sve ređe biti spremna na kompromise, te se brže i sa manje promišljanja odlučivati na izlaženje iz odnosa čim prestane da bude ono što je nekada bio. A svi odnosi prestaju da budu ono što su nekada bili jer se, po prirodi stvari, menjaju i razvijaju.
Međutim, ako se osoba u srednjim ili kasnim tridesetim odluči na brak, nakon što konačno i najzad pronađe odgovarajućeg partnera, braku će pristupiti odgovorno, spremno, strpljivo, tolerantno i sa velikom zahvalnošću, pre svega. Pristupiće mu zrelo. Neće lako i nepromišljeno rizikovati, niti izgrađeno dovoditi u pitanje. Neće se povući pred prvom preprekom ili problemom. Izabraće da ostane i bude, da dȃ sve od sebe da dugo željeno i konačno realizovano funkcioniše i čini srećnim.
Ako se ljudi i razvode, najčešće u svojim kasnim tridesetim, do toga je što osećaju da su, do tih svojih godina, dovoljno dugo pokušavali i činili sve da brak uspe. I do toga što procenjuju da će, ako se na razvod odluče u četrdesetim i godinama nakon njih, imati nedovoljno vremena i šansi za kretanje ispočetka.