U poslednje vreme relativno često nailazim na diskusije na Fejsbuku o uvek doteranim ženama i onima kojima to nije važno.

O tome šta znači potreba žene da uvek bude sređena i tip top, a šta njeno prevazilaženje potrebe da se svojim izgledom bavi na taj način. Kad god naiđem na razmenu na tu temu, setim se jedne od diskusija na koju sam svojevremeno naišla, a koja je počela statusom jedne žene i majke u ranim tridesetim, rekla bih.

Taj inicijalni status lajkovao je neko sa moje liste prijatelja i tako sam našila na njega i zastala da ga pročitam. Osim duhovitošću, nije mi bio toliko interesantan, koliko komentar koji je ispod njega ostavila meni, takođe, nepoznata žena, a u kojem je, između ostalog, napisala da ona “ne želi da bude doterana, već dobra mama”.

Pisala je o tome kako su njoj važna njena deca i to da njima bude dobro i imaju sve, a ne je li ona izašla iz kuće našminkana i uredna ili možda sa nekom flekom na garderobi i neočešljana.

Setim se i prošlogodišnjeg kritičkog pisanja na račun podele žena u hrvatskom udžbeniku za muzičku kulturu, u kojem je žena ilustrovana na jedan način (zavodljiva poza, duga plava kosa, dekolte, kratka suknja i visoke štikle), a mamica na drugi (neugledna domaćica, sa keceljom oko vrata). Verovatno ste se sa tim primerom sreli.

Čini se da se naše društvo prilično ne snalazi u razmišljanju i govorenju o ženama.

Toliko je, čini mi se, ukorenjenih i prilično teško promenljivih predstava o tome šta bi trebalo da želi i kako bi trebalo da izgleda, razmišlja i ponaša se jedna devojčica, devojka i udata ili razvedena žena, majka.

Toliko se greši u koracima u poimanju dobrote, ispravnosti, posvećivanja i ljubavi jedne žene prema svom partneru ili detetu.

Posvećivanje žene sebi uporedo sa posvećivanjem partneru, deci i porodici smatra se neprimerenim i sebičnim. Veruje se da jedno isključuje drugo. Da se, nakon što žena postane supruga i majka, njeni prioriteti menjaju tako da neki potpuno nestaju sa liste. Da se žena može baviti ili sobom ili svojom porodicom.

Da doterana mama nije i dobra mama, jer da jeste ne bi od vremena koje može posvetiti svojoj deci uzimala vreme za sebe. Kao da žena koja je i supruga i majka gubi pravo na vreme za sebe. I kao da ženi koja je i supruga i majka ne bi više trebalo da bude važno je li se pre izlaska iz stana očešljala i obukla tako da se oseća dobro i sebi se dopada. Trebalo bi da bude iznad toga, da joj druge stvari budu važnije. Da ljubav izjednačava sa žrtvovanjem i odricanjem.

Ali, ne bi! Trebalo bi da bude i ostane važna sebi. Barem onoliko koliko su joj važni najbliži koje voli.

Trebalo bi da ima samo svoje vreme i uvek ga za sebe nalazi. Da ne zaboravi da se osluškuje i vraća sebi, povezuje sa sobom i u sebi nalazi razloge za sreću i radost. Da shvati da će, baveći se sobom na taj način, biti bolja za sebe, a time i za druge. Da dâ sebi dozvolu da sebi bude i ostane važna. Da shvati da je to u redu i prirodno, da je zadatak. Da bi život tako trebalo da funkcioniše. I da nije nemoguće da takav bude.