Stanica broj dva – Letnja Alpska avantura
Deo 2. Bormio i Passo dello Stelvio
Put od Torbola do Bormia je nekih 2 do 3 sata. Regionalni put, kroz predivnu pridodu i mala mesta. Svuda oko nas su voćnaci i vinogradi. Sve vreme nas prate planinski vrhovi, od kojih su neki prekriveni snegom. Bromio, našu sledeću destinaciju, izabrali smo iz tri razloga. Prvi, Dolomiti i hiking, drugi, odlični termalni izvori i treći, legendarni Passo Dello Stelvio.
Dolazak u Bormio praćen kišom doneo nam je svežinu u vazduhu, snažniju nego na jezeru Garda. Već u predvečerje obavezna je dukserica, a kako se spušta mrak, i jakna. Zanimljivo da nas je svaki početni dan našeg daljeg putovanja pratila kiša. Za razliku od prethodnih gradova u kojima smo bili smešteni, ovoga puta smo odabrali hotel koji umnogome podseća na Grand Budapest iz istoimenog filma Vesa Andersona.
U glavi spremne za veliku avanturu zvanu hiking, ali bez ikakve praktične ideje kako to izgleda i samo informisane podacima sa sajta, veći deo prepodneva provele smo izučavajući mapu i proveravajući koje su staze OK i kolika je udaljenost. Tek kada su nam se zbog izgubljenog vremena „upalile lampice u glavi“, shvatile smo da moramo mnogo bolje da se organizujemo.
Upotpunjujući hiking mapu sa podacima sa sajta, koji je inače odličan i vrlo informativan, uspele smo da steknemo pun uvid. Tek tada sam shvatila zbog čega su neki moji prijatelji, koji upražnjavaju ovakvu vrstu aktivnog odmora, obično nedostupni par dana pre puta. Ovo putovanje naučilo me je da su prethodna informisanost i dobra organizovanost neophodni i da moj stav „kad stigneš negde, ti se snađi“ u ovom slučaju uopšte ne važi. Kako je već bilo kasno, odustale smo od hikinga, shvatajući da nam je potrebna vožnja zaputile smo se u gradić Bormio koji je šetnjom udaljen nekih 20 min od hotela, u kome smo bile smeštene.
Bormio je mali, zanimljiv srednjevekovni gradić, isprepleten uskim uličicama, malenim gradskim trgom nad kojim dominira obližnje uzvišenje. Pre svega, poznat je kao ski centar.
Međutim, tokom letnjih meseci postaje atraktivan i za one željne aktivnog odmora. Inače, naziv mesta potiče iz nemačkog jezika i označava toplotu koja najbolje opisuje termalne izvore po kojima je Bormio takođe poznat.
Izvori su bili poznati još u doba antičkog Rima. Grad se nalazi u oblasti Valtelina ili u prevodu veličanstvena zemlja. I moram da priznam da ovi termini u potpunosti odgovaraju onome sa čime se posetioci suočavaju.
Kao i većina gradova na Apeninskom poluostrvu i ovaj gradić živi u ritmu dvokratnog radnog vremena tako neuobičajenom bioritmu za nas koji dolazimo sa ovog područja naviklih da obedujemo kad smo gladni znajući da restorani rade ceo dan. I ovde smo zatekli odlične restorane koji nude lokalne specijalitete.
Posebno je upečatljivo nakon ručka prošetati pustim ulicama i sačekati momenat popodnevnog otvaranja prodavnica i lokala koji gradu daju neubičajenu živost. Uzvrelost malih ulica budi znatiželju da Bormio otkrijete u svim njegovim tajnama. Miris svežeg peciva iz obližnje pekare ispred koje desetak ljudi strpljivo čeka da kupi sveže ispečene biskvite mami vas da stanete u red.
Posle početne zbrke i našeg nesnalaženja sa hiking stazama u obližnjem info centru su nam vrlo ljubazno objasnili koje staze su atraktivne, koliko vremena je potrebno za prelazak svake, kao i koja je dobra za hiking i tokom kišnog vremena. Posle iscrpnog dana, termalni izvoru su se činili kao konačan cilj. Odlično zamišljeni, podeljeni u dva dela, na otvoreni i zatvoreni, pružaju potpuni užitak. Voda je temperature između 27 do 37 stepeni. Dok se kupam u toploj vodi i kroz izmaglicu od pare posmatram veličanstvene planinske vrhove zamišljam kakav je tek užitak zimi posle napornog skijaškog dana.
Narednog dana naša destinacija je Passo della Stelvio.
Za muškarce, ne dečake, što bi rekli u reklami, poznat kao najbolje mesto za vožnju, po preporuci Top Gear ekipe. A na samom vrhu brojne i odlučne hajking staze. Krenule smo izjutra i već na početku susrele se sa brojnim biciklistima koju su pošli na druge staze. Priroda zavodljivo opčinjava. Kamenjar, zelenilo, jutarnja rosa i snežno belilo koje se sa planinskih vrhova promalja groz granje. Omađijana, nesveno već pevušim melodiju iz filma Moje pesme, moji snovi.
Iskustvo potpuno drugačije od vrelih avgustovskih dana koja sam ostavila za sobom na beogradskom asfaltu.
Ubrzo smo bile na vrhu i birale stazu kojom ćemo dalje. Ovaj deo Italije je linija fronta tokom I svetskog rata i naša odluka pada da idemo stazom koja je bila na tromeđi sukobljenih strana poznatoj kao Dreisprachenspitze ili Vrh tri jezika.
Svaki uspon u početku deluje lako, ali posle izvesnog vremena postaje sve teže i teže i proporcionalno tome snaga vas sve više izdaje. Međutim, nema odustajanja, samo kratkih pauza i prepuštanja fantastičnom krajoliku, kao što je, na primer, usputna stanica Lago D’oro (Zlatno jezero).
Staze su uzane, mnogo uže nego što smo očekivale. Početnice, kakve jesmo, nismo se opremile štapovima koji su ovde neophodan “aksesoar” iskusnim hajkerima. Još jedan razlog zbog koga su vam štapovi neophodni je i taj što često pored vas protutnje mountain bajkeri da vam se lako zavrti u glavi. Kao što se meni desilo.
Posle pređenih 12km odlučile smo da kao i svi predahnemo na vrhu Passo Dello Stelvio. Šta drugo, do wurst i pivo iz krigli. Dobitna kombinacija koja nas je povratila u život. Mesto odiše sjajnom energijom. Iako su pomalo umorni, gotovo svi su nasmejani. Da li zbog ponosa zbog pređenog puta ili kojeg piva popijenog, više nisam sigurna, ali svačiji uspeh se slavi. I biciklista i motorciklista i vozača.
Nama je dovoljan uspeh bio što smo uspele da ispešačimo bez previše organizacionih priprema. Dok smo se odmarale u lokalnom bircu, pogled nam se pruža na samu stazu. U tom trenutku shvatila sam oduševljenost mojih prijatelja vernih gledalaca Top Gear-a.
Staza deluje koliko veličanstveno toliko i zastrašujuće. Ali jedno je sigurno, sam pogled na nju oduzima dah.
Vožnja po njoj je sigurno doživljaj mnogo više. Drugi najviši planinski prolaz na Alpima, uspon na 2,757 nadmorske visine i još čak 47 krivina u obliku špageta. Raj na zemlji za svakog ljubitelja volana i izlizanih guma.
Krenule smo kolima u dolinu. Gust saobraćaj, kola, kamperi, biciklisti, motorciklisti, autobusi…svi se kreću, svi voze i uživaju. Svaka krivina novi je izazov. Stigle smo do podnožja i shvatile – OK, preživele jesmo, al ajd sad natrag jer je to jedini put na gore.
Da svaka čast momcima iz Top Gear-a, vozili su dok je saobraćaj bio zatvoren, to mora da je baš jako zabavno. Ovako, dva puta pređena staza, za nas devojke od kojih neke nemaju ni vozačku dozvolu (čitaj sitnim, ja), više je nego dovoljno. Svaka čast mojoj drugarici Mariji što je uspela sve da izvoza.
Pri penjanju, zapanjeno sam gledala bicikliste koji se penju uz poslednji atom snage kako bi desegli vrh. Među njima i jedan sa protetičkom nogom koga ću se setiti svaki put kad osetim slabost i pomislim da odustanem. Ta volja. Ta snaga. Jednostavno, to je to.
Sledeći dan rešile smo da idemo na hiking na drugoj destinaciji. Iako je bilo naporno, doduše, mnogo manje, bilo je možda manje zanimljivo nego boravak na vrhu Passo dello Stelvio.
Čitav Stelvio nacionalni park, koji se prostire na čak 130.000 hektara odlična je destinacija za svakog ljubitelja hikinga. Isto važi i za ostalo područje oko Bormia. Brojne staze će vas odvesti do nekog planinskog vrha, jezera, brane ili nekog drugog skrivenog krajolika. Kontrast boja, miris poljskog cveća, krave koje šetaju pored vas podsećaju na zaboravljene momente iz detinjstva, rekreativnih nastava, a srećnike koji imaju rodbinu u unutrašnjosti, na čari života u prirodi i na selu. I opet u glavi ona melodija iz Moje pesme, moji snovi.
Na prepruku brojnih prijatelja iz Beograda, otišle smo u škijaski centar Livinjo, udaljen nekih sat vremena od Bormia. Vrlo popularno mesto za skijanje kod Srba, čak se često šalimo da je potrebno otvoriti i konzulrano odeljenje. Livinjo za razliku od Bormia je tipično skijaško mesto smešteno u dolini.
Simpatičan i vrlo živahan, naročito zbog činjenice da je u bescarinskoj zoni, te stoga Italijani koriste priliku za šoping. Skijanje, sa pravom svi preporučuju. Odlične staze sa sve neophodnom infrastrukturom. Na kraju mesta nalazi se prelepo jezerce, odlično za laganu šetnju tokom letnjeg perioda.
Narednog dana konačno krećemo ka našoj finalnoj destinaciji, okrugu Engading u Švajcarskoj.
Ali o tome drugi put.
Korisne informacije za putnike namernike
Put
Put je vrlo živopisan i dobar. Prolazi se kroz razna planinska mesta. Tokom letnjih meseci pruža vam se mogućnost da pogledom uživate u brojnim voćnjacima i vinogradima. Planinski vazduh potpuno opija.
Smeštaj
Smestile smo se u hotelu u kome se nalaze i termalni izvori. Odličan hotel i vrlo dobra usluga. U samom gradu postoji veliki izbor smeštaja. Ovde nemojte očekivati velike hotele već manje planinske hotele. Leti su cene pristupačnije u odnosu na zimsku sezonu.
Hrana
Lokalni specijaliteti su bazirani na mesu, palenti i pečurkama. Šta god da naručite ne možete da pogrešite. Restorani su mali i vrlo zanimljivi. Osoblje jako ljubazno. U Bormiu ima čak i restoran sa jednom Mišelin zvezdicom, Umami. Vino, lokalno, odlično. Pivo je isto tako popularno.
Aktivnosti
Hiking – šarolik izbor staza, za svakoga po nešto. Savet je da se pre odlaska tamo dobro informišete o udaljenosti staza od mesta gde ste smešteni jer će vam možda biti potreban automobil. Sajt je vrlo informativan, mapu možete dobiti u hotelu ili info centru po ceni od 1 eur, a knjižicu po ceni od 2 eur. (www.borimio.eu i http://maps.altavaltellina.eu/)
Biciklizam – svuda. Passo dello Stelvio za znalce.
Večernje aktivnosti
Postoji nekoliko barova i grad je poprilično živahan noću, s tim što je pitanje da li imate snage da ostanete do kasno.
***
Autorka putopisa i fotografija: Marija Vićić