Ima jedna zemlja u srcu zapadne Evrope, ista Srbija. Al’ samo po obliku, nažalost.

Zarađuju najviše od svih Evropljana. Bave se bankarstvom. Proizvode čelik i ugalj. Zemlja koja ima više restorana sa Mišlenovom zvezdom (idu čak do 14!), nego nad Srbijom sazvežđa. Iako se po klimi ne bi reklo, svako od osam vina koje sam probala bilo je bolje od našeg najboljeg. Svesni da je mnogo hladno za crvena, proizvode samo bela vina. Znaju gde im je mesto. Toliko je mala da se može obleteti u krug poljoprivrednim avionom, onim što mlati komarce, za samo sat vremena. Zove se Luksemburg.Mojoj prijateljici Megi, koja me je ljubazno ugostila i dobro prošetala tokom mog kratkog boravka u Luksemburgu, nedavno je to pošlo za rukom. Nekako joj to spada u opis posla jer radi u avio kompaniji. Ako se mi Srbi hvalimo našim gostoprimstvom, ne znam šta bi onda trebalo da rade Luksemburžani.
Megi me je za kratko vreme prošetala uzduž i popreko i pokazala sve što je vredno videti. Čak je čekala sa mnom na aerodromu do poletanja mog okasnelog aviona. U stvari, Magi je endemski produkt evropske unije, kako sam joj rekla, na šta se ona slatko nasmejala. Tata Španac, mama Portugalka, ona rođena u Luksemburgu, govori šest jezika i oseća se građankom sveta. Lepa kako samo ova kombinacija to može naznačiti.

Po samoj Megi, lako se da zaključiti zašto je baš Luksemburg izabran da bude centar Evropske unije. Zemlja sa puno doseljenika koji su tu došli trbuhom za kruhom, kao Megini roditelji i mnogi naši sunarodnici iz exYU. Zanimljivo je da u Luksemburgu živi čak 40% Portugalaca. Gotovo svi stanovnici Luksemburga pričaju sva tri zvanična jezika – nemački, francuski i luksemburški, koji se u stvari najmanje i govori jer je i starosedelaca sve manje. To se zove tolerancija.

Zeleniju zemlju skoro nisam videla. Zaista interesantan pejsaž koji odmara. Svaki pedalj zemlje je iskorišćen i nečim zasađen. Vinogradi na sve strane. Kravice i konji baškare se po brdima i dolinama, duž magistralnih puteva.

I tako jednim od tih savršenih puteva, samo 25km daleko od glavnog grada, dođosmo do Šengena. Ni manjeg sela, ni bogatije istorije. Selo od 500 duša, na tromeđi Nemačke, Francuske i Luksemburga ostaće zauvek zapamćeno kao mesto gde se Evropa ujedinila. Na brodiću usidrenom u blizini mosta na reci Mizeli, potpisan je istorijski sporazum.

Evropska unija se od tada značajno proširila ali je ostao muzej, spomenik, zastave, metalne pločice i parče Berlinskog zida, kao simbol rušenja granica, na kome, iz ne znam kog razloga, u dnu piše da nije za prodaju. Valjda to spada u te neke standarde EU.

Bio dan ili noć, na ulicama se moglo videti ljudi otprilike kao kod nas letnjeg dana u podne, po velikoj žegi. Oni koji su u nedelju izašli na ulice, bili su učesnici maratona. Svaki učesnik maratona, a bilo je i onih od 3-4 godine, platili su svoje učešće u trci i na taj način donirali sredstva bolesnoj deci.

Moj najjači utisak je bio da se svi bave sportom. Na svakom koraku su bili hajkeri, biciklisti i džogeri. Kad malo bolje razmislim, debele ljude nisam ni videla.

Iako je grad Luksemburg poprilično miran, ravna linija nije simbol kojim bi se ovaj grad mogao predstaviti. Moj utisak je bio da ipak ima neku dinamiku u sebi koju mu daje splet bezbroj zelenih brežuljaka na kojima se nalazi. Kako je nastao od srednjevekovnog utvrđenja, opasan je sa preko 60 mostova. Da, da, tako mi je rekla Megi.

Ali samo jedan od njih, koji nosi ime Velike vojvotkinje Šarlote, omiljen je samoubicama. Neretko, vlasnici kuća ispod mosta ujutro kada izađu iz kuće prvo na šta naiđu bude telo nekog samoubice. Možda je i zato most ofarban crvenom bojom. Na osnovu toga se da zaključiti da život u tom gradu i nije baš nešto naročito zanimljiv i pored toliko para koje imaju.

Iako su do sada pet puta pobedili na Evroviziji, jedino mi je u sećanju ostao ženski duo Baccara, od tamo nekih davnih godina, da ne psujem. Moji mama i tata se sećaju radio Luksemburga i bezvremenih hitova koje su mogli čuti sa te nadaleko čuvene radio stanice. Ali u kom je veku tek to bilo…

U stvari, kad malo bolje razmislim, Luksemburg je raj za udavače. Ako u zemlji od pola miliona ljudi ima više od dvestadvadeset banaka, lako je izračunati koliko je tu bankara. Nevolja je, kako mi reče Megi, što svi brzo trče. Redovno se bave sportom i džogiraju, pa bi putnicama namernicama bilo preporučljivo da se najpre ubace u dobru fizičku spremu pre nego krenu na put do malene zemlje u srcu zapadne Evrope.

Sito&Rešeto newsletter
Nedeljni pregled najinteresantnijih tekstova sa Vašeg omiljenog portala.

OSTAVITE KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.