Premijera predstave Lorencačo, Alfreda De Misea, u režiji Borisa Liješevića, biće održana sutra, u utorak, 28. maja, u 20 časova, na Sceni „Ljuba Tadić“, Jugoslovenskog dramskog pozorišta.

U predstavi igraju Marko Janketić, Branislav Lečić, Sloboda Mićalović, Milena Vasić, Milan Marić, Miodrag Dragičević, Petar Benčina i Andrija Kuzmanović. Scenograf je Gorčin Stojanović, kostimograf Maria Marković Milojev, a kompozitor Anja Đorđević.

”Iz neke stare kutije s tekstovima koji čekaju više od decenije, izronio je Lorencačo. Dobio sam ga od Ognjenke Milićević prije gotovo petnaest godina. Uzbudio me spoj velikog istorijskog i intimnog; opšteg i ličnog. U jednoj osobi bore revolucionar se i Otac koji strahuje za svoju djecu; tiranoubica i dječak koji želi da sačuva svoju dušu i dobar glas o sebi. Dječak je želio da dobije svoje mjesto u istoriji, a izgubio je sve. Razočarao se, shvatio da je promašio cilj, život. Put u istoriju popločan je porocima, grijehom i nepočinstvima. Ne treba raditi za čovječanstvo i za opštu dobrobit jer se poslije ne mogu oprati ruke”, izjavio je reditelj Boris Liješević o radu na predstavi.

”Godine 1830, komad Venecijanska noć Alfreda de Misea doživljava debakl u pozorištu, i skida se sa repertoara posle prve reprize. Od tog trenutka de Mise odlučuje da više neće pisati drame za izvođenje, već samo za čitanje. Tako, 1834. godine, nastaje komad Lorencačo, zasnovan na istorijskom događaju ubistva firentinskog vojvode Aleksandra di Medičija od strane njegovog rođaka Lorenca 1537. godine.

Čim se suočite sa de Miseovim Lorencačom, svesni ste koliko je važna ta činjenica, da je komad pisan da se čita, a ne da se igra. Od spiska lica koji navodi 36 likova, pa još „paževi, vojnici, kaluđeri, dvorjani, izgnanici, studenti, sluge, građani, itd., itd.”, do scena koje bi u vernoj postavci iskazane piščeve želje morale imati 20 do 30 statista u njima, do samog trajanja, koje bi bilo nekoliko sati duže od uobičajenog trajanja pozorišnih predstava na koje smo navikli, do određenog broja scena koje imaju dijaloge i likove, ali ne nužno i radnju… Sve su to stvari koje vas mogu zabrinuti i obeshrabriti po pitanju lakoće postavljanja de Miseovog Lorencača na scenu.

Međutim, koliko god sve to moglo u prvom trenutku da vas zabrine i obeshrabri, isto tako je od prvog čitanja jasno da postoji „nešto“ u Lorencaču. Da je to komad koji je u svojoj suštini živ, uzbudljiv, dramatičan, koji traži ne samo čitaoca, već i scenu, glumce, publiku. Traži onaj čaroban trenutak kad se svetla u Sali gase, a kad se upale, nalazimo se u Firenci u 16. veku.

A šta je to „nešto“ što ovaj komad ima u sebi, i što ga čini važnim i potrebnim za igranje? Prvo je sam lik Lorencača: mladi student, koga patriotizam i gordost navedu na opsesivnu ideju da postane savremeni Brut, da ubije tiranina svoje zemlje, ali na putu ostvarenja svog cilja izgubi samog sebe u ulozi koju igra da bi zadobio poverenje vojvode Aleksandra di Medičija. Da bi se približio tiraninu, mora glumiti ulogu razvratnika, ali na kraju zaista postaje razvratnik, i nema načina da se vrati na onog starog Lorenca. Na kraju, i sam čin ubistva skoro da je neka vrsta nihilizma: ni sam Lorenco ne veruje da će ono išta promeniti, ali ga mora izvršiti jer mu ništa drugo ne preostaje, kad je već ceo svoj život žrtvovao u nameri da ga izvrši.

Drugo, Lorencačo u sebi ima izvesni polemički kvalitet. Protagonisti komada se sukobljavaju oko republike, revolucije, patriotizma, vlasti, časti. Teme koje su uvek aktuelne, oko kojih ćemo se stalno svađati, sukobljavati i raspravljati. Baš o tim temama govori Lorencačo, koji je pred vama živ, aktuelan, uzbudljiv, kao što je uvek bio, i kao što će uvek biti”, povodom predstave rekao je dramaturg, Fedor Šili.

Alfred de Mise, francuski dramatičar, pesnik i romansijer, jedan od najznačajnijih dramskih pisaca epohe romantizma, čija su dela nastala u prvoj polovini XIX veka, a rado se i danas izvode. Iako je prvobitno bio inspirisan romantičarskim pokretom, umetnicima iz tzv. cénacle (kružoka) koji se okupljao u domu Viktora Igoa, nije se slagao s onima koji su stvarali političke idole i dizali ih na društveni pijedestal, pa se odvojio od romantičarskog pokreta.