Ljutnja kao odbrana od

… od povređenosti

Džema se čvrsto drži svoje ljutnje, sumnjičavo me gleda dok rutinski objašnjavam ko sam, ko nisam i kako bih mogao da joj pomognem. Izgleda zbunjeno i besno. Sve što kažem dočekuje s prećutnim: „Da, pa?”, ali kad na kraju progovori, ne gubi vreme na objašnjavanje koliko je nepravedno što je morala da ode iz stare škole zbog tuče i koliko ne želi da bude u ovoj novoj školi. Priča mi o tome da živi sa ocem i užasnom maćehom i o tome kako mrzi, istinski mrzi svoju majku.

Shvatam da se čvrsto drži svoje ljutnje jer je u dubini duše povređena. Ipak, ne može da plače. Primećujem da s vremena na vreme briše ugao oka gde bi mogla da se nađe suza, očekujući da će tamo nešto naći.
Međutim, ne nalazi ništa. Kao i mnoge otvoreno ljute devojčice, od kojih vršnjaci očekuju da stalno izvode trikove neposlušnosti, ona se muči da pomiri muškaraču kojoj njeni drugovi aplaudiraju s petnaestogodišnjom devojčicom koja se skriva duboko unutra.
Biti muškarača je veoma lako – Džema po ceo dan može da glumi da je nije briga, da sabotira sve pokušaje da joj se pomogne i da se postavlja kao autsajder u svakoj situaciji.
LJUTNJA I BES TINEJDŽERA, Nik Laksmur: Kako čuti, prepoznati i obuzdati ljutnju i bes mladih
Prevod sa engleskog Jadranka Đerić-Počuča, Izdavač Psihopolis, 2020. www.psihopolis.edu.rs
U tom smislu je njena ljutnja postala prednost – ona plaši i rasteruje ljude i oslobađa je odgovornosti. Ljutnja sve pojednostavljuje. Ona je se drži i oseća se sigurno.
Međutim, Džema je nesrećna. Kako postepeno priznaje, njena ljutnja je samo deo nesreće. Majka joj je godinama govorila nešto što ju je zaista povredilo. Rečima: „Nikad te nisam želela, Džema”, lako je uzvratiti rečima: „Pa ni ja tebe nisam htela, mama!”, ali duboko u duši boli je to što je izgubila majku i što je ne može vratiti.
Boli kad dečaci kroz smeh prema njoj postupaju kao da je jedna od njih i boli kad je otac ne primećuje: „Mislim da sam se uvalila u nevolju s policijom samo da bih privukla tatinu pažnju!”
Zato umesto da uzimamo njenu ljutnju zdravo za gotovo, razgovaramo o tuzi i povređenosti. Razgovaramo o devojčici koju niko ne vidi, koja bi ponekad volela da se „obuče kao žensko” i da se našminka.
Imam tešku ulogu jer, time što pokazujem zadovoljstvo kad god se sretnemo, što pokazujem da mi se sviđaju njene nove minđuše i hvalim njenu frizuru, moram da joj vratim mogućnost da je uvaži očinska figura, ne izbegavajući pritom bolnu stvarnost u kojoj njen rođeni otac nije u stanju da primeti da mu kćer odrasta.
Moram jasno da pokažem da ne preuzimam njegovo mesto, već da joj samo, kao terapeut, dajem više opcija kako da razmišlja o sebi. Ona ne mora uvek da bude muškarača.
Sastajemo se redovno, preispitujemo uspone i padove u njenom životu. Slušam i slušam. A onda jednoga dana ona brizne u plač i ne prestaje da plače. Mrzi školu. Stvarno je mrzi. Nastavnici ju ne slušaju. Nije im stalo. Niko ne radi ništa da joj pomogne.
To znači da sam i ja među ljudima koji se ne trude da sve bude u redu. Ne uzvraćam udarac. Znam tu školu i znam da je, mada ima svoje mane, kao i svaka druga škola, Džemin opis preteran.
Na njena osećanja prema školi utiču osećanja prema drugim daleko važnijim ljudima u njenom životu koji bi trebalo da je slušaju, da brinu o njoj i pomažu joj. Kao i mnoga deca rastavljenih roditelja, Džema je prerano morala da preuzme odgovornost za sebe i svoja osećanja.
Morala je da izgradi način na koji će izlaziti na kraj s ljudima i situacijama, a njen način bio je da razvije svoju ljutnju kao odbranu, kao način da zaštiti nežna osećanja koja bi drugi mogli da zgaze. Stav da je nije briga za nju postao je divno regresivan čin, povratak na ponašanje bezbrižnije devetogodišnjakinje koja je testirala granice pre nego što su joj se roditelji razveli.
Zato zasad preuzimam odgovornost. Predlažem da u njeno ime napišem nešto što će opisati kako se oseća; nešto što može da pokaže drugima ako želi; nešto što će im pomoći da shvate. Radim to ponekad umesto mladih ljudi čiji se emotivni glas zaglavi.
Zatim zajedno pregledamo šta sam napisao, popravljamo i ispravljamo dok tačno ne izrazi ono što se mlada osoba muči da iskaže. Hoće li to Džema kasnije pokazati ikome, zavisi od nje. Taj proces funkcioniše kao ogledanje u ogledalu, omogućava joj da vidi svoj odraz na papiru.
Vinikot piše o bebinom doživljaju viđenja i slušanja svog odraza na majčinom licu i u majčinom glasu. Na taj način beba postepeno uči da oblikuje svoje zvukove u jezik – uči kako izgleda i zvuči srećan ili tužan, na primer – dok njena majka instinktivno oponaša ono što beba izražava i ponešto dodaje tom izrazu.
Kroz taj proces ogledanja ili „potvrđivanja” učimo da regulišemo svoje emocije tako što ih vidimo oponašane.
Gerhart opisuje kako nedostatak pažljivog, usklađenog roditeljskog prisustva utiče na razvoj naše sposobnosti da kasnije regulišemo svoja osećanja i ponašanje, pa zbog toga kasnije dok odrastamo, imamo neprikladne izlive osećanja kao što je ljutnja.
Ne znam kakvi su bili prvi Džemini doživljaji s majkom, ali znam da su sada njena sposobnost da opiše opseg osećanja i njena sposobnost da toleriše pomešana osećanja, ograničene sposobnosti. Njena osećanja su ili crna ili bela, bez ikakvih nijansi između. Zato pišem ovo u njeno ime:
Pišem ovo da biste shvatili kako se osećam.
Došla sam u školu Tistl pošto su me izbacili iz Mejbanka. Nisam htela da dođem jer svi moji prijatelji idu u Mejbank. Ali morala sam.
Prilično mi je teško da se naviknem na novine jer sam u životu već doživela mnoštvo promena. Moja mama je otišla kad sam imala devet godina. Dotad sam bila najmlađa u porodici. Zatim je moja mama dobila bebu s drugim čovekom. Sad ima novog momka. I dalje je viđam, ali imamo loš odnos. Ne mislim da me stvarno želi.
Pošto je mama otišla, tata je započeo vezu sa ženom koja mi je sad maćeha. Ona već ima decu. Sad živim s tatom i s maćehom. Volim tatu i znam da on voli mene, ali to ne sprečava mene, njega i moju maćehu da se žestoko svađamo.
Prijatelji su mi zaista važni. U staroj školi imam divne prijatelje, kao i neke koji me ne vole.
Ljudi misle da sam žustra i teška i umem da budem takva. Međutim, oni ne vide kako se osećam iznutra. Mnogo vremena se osećam zaista usamljeno i prazno – kao da nisam važna.
Iako sam probala da se uklopim, mrzim školu Tisl. Bilo mi je veoma teško na početku. Ljudi očekuju previše od mene. Škola je još jedna teška stvar koja se od mene očekuje i trenutno mi deluje nemoguće.
Kad razmišljam o školi, u meni se probude sva osećanja koja sam osetila u životu. Imam osećaj kao da me niko ne sluša. Imam osećaj kao da nikom nije stalo. Sve mi izgleda nepošteno. Kamo sreće da se vratim u Mejbank. Kamo sreće da sve nije ovako teško. Kamo sreće da se ne osećam stalno ovako ljutito i ovako tužno.
Ko god da si – ako sam dopustila da pročitaš ovo – nadam se da razumeš. Možda ne možeš da učiniš ništa da pomogneš, ali bar znaš kako mi je.
U dnu strane napišem Džemino ime i datum, dam joj da pročita i pitam je za mišljenje.
„Da. Pa, dobro je, mislim.”
„Treba li išta da promenimo?”
„Da, ne želim ovo o mojoj porodici. Ne želim da to ljudi znaju.”
„Još nešto?”
„Ne. Ostalo je dobro.”
Pročitam joj naglas novu verziju i oči joj zasuze. Činjenica da smo upravo uneli izmene kako bismo sakrili neke informacije o njoj nema značaja: bitno je da je ona videla i čula odraz priče svog života.
Činjenica da je Džema trenutno protiv škole takođe nema značaja. Izražava neprijateljstvo i kivnost jer može, zato što škola zbog toga neće preduzeti ništa protiv nje i jer zna da ja neću prestati da se sastajem s njom samo zato što oseća ljutnju.
Za nju je ovo nov doživljaj, nova priča o ljutnji koja je saslušana i prihvaćena, koja ništa ne uništava i nikoga ne tera. U predstojećim sedmicama razmišljaćemo o njenoj majci.
Gotovo je izvesno da ćemo na kraju imati složeniju i korisniju priču nego što je: „Nikad te nisam želela, Džema!” i „Ni ja nisam želela tebe, mama!”

… od odbačene ljubavi

Mladi ljudi mnogo koriste ovu reč: „Mrzim školu! Mrzim kad se to dešava! Mrzim svog tatu! Mrzim svoj život!” Nema žešće ni jače reči kojom bi mogli da se posluže. Mogu jedino da je pojačaju tako što će dodati mnogo psovki. A ta reč ne samo da je moćna već i vređa.
Povremeno prosvetni radnici na kursevima obuke traže od mene da je ne koristim. Ona očigledno uznemiruje i budi nervozu u nekim ljudima možda zato što se u svima nama negde skriva potencijal da mrzimo.
Melani Klajn opisuje našu mržnju ida – tog nerazvijenog, primitivnog dela našeg nesvesnog bića nad kojim bismo izgubili kontrolu da ga razumni ego ne obuzdava svojim uticajem. Id je mračan i opasan.
Klajnova piše: „Ego nesvesno zna da postoji i mržnja, kao i ljubav, i da u svakom trenutku može da preovlada.”
Za mlade ljude mržnja postoji i mora se prihvatiti i priznati jer će u protivnom njena snaga istrajati. Možda preterano koriste tu reč i možda je koriste da bi pokrili mnoštvo mogućnosti, ali kad se koristi precizno, osećanje koje opisuje nije ni preterano ni netačno.
Mržnja je poniženje koje osećamo kad nam se čini da je naša ljubav odbačena: kad pružimo ruku i nema nikog da je prihvati, kad dozivamo, a niko ne odgovara, kad volimo, a naša ljubav nije uzvraćena, kad se nadamo, a nade nam se ruše.
Dok opisuje najraniju ljubav koju osećamo prema majci, Sataj piše: „Mržnju ne posmatram kao prvobitni nezavisni instinkt… već kao razvoj ili pojačavanje separacione anksioznosti.”
Kad dođe vreme da se odvojimo od majke („Mrzim rastanke!), osetimo bol jer je volimo najjače i najskloniji smo da je mrzimo što budi to osećanje u nama.
Isto se dešava u kasnijim vezama. Svrha mržnje, kako tvrdi Sataj, „nije stremljenje ka smrti niti izlaženje na kraj sa smrću, već očuvanje sebe… i obnova ljubavne veze”
U radu s mladima korisno je shvatiti mržnju kao reakciju na osećanje da je naša ljubav odbačena i kao zaštitu od daljeg povređivanja.
Drugim rečima, mržnja je odbrambena pre nego instinktivna. Bezbednije je da mrzimo nego da nastavimo da volimo i rizikujemo poniženje kad neko tu našu ljubav odbaci jer, kad se to dogodi, mladi ljudi mrze sebe što su uopšte voleli. Mrze taj impuls koji ih čini ranjivim i žele da uguše taj impuls na mnoštvo načina…
Mrzim mamu!”
„Ali nekada si se stvarno dobro slagao s njom…”
„Nisam!”
Mrzim školu! Jedva čekam da je završim!”
„Šta će ti nedostajati iz nje?”
„Ništa!”
Iz iskustva znam da kad mladi ljudi razrogačenih očiju govore kako mrze nekoga, mnogi od njih zapravo mrze što imaju tako pomešana osećanja prema tom nekom. Samo ako najpre prihvatimo tu mržnju i saslušamo njen intenzitet, moguće je na kraju otkriti ljubav i čežnju koje tako strastveno štiti.
Sito&Rešeto newsletter
Nedeljni pregled najinteresantnijih tekstova sa Vašeg omiljenog portala.