Lina Vulf je švedska književnica koja se svojim romanom Ljubavnici poliglote oštro i bez ustručavanja dotakla tema koje su od početka 20. veka aktuelne u svetu književnosti.

Da li je pisanje isključivo „muška stvar“, da li su muškarci privilegovani u tom pogledu, šta zapravo jedna žena kao književnica može drugačije ili bolje da kaže, odnosno napiše. U fokusu njenog romana je Maks, uobraženi, navodno genijalni pisac čiji pogledi na život korespondiraju sa seksizmom i šovinizmom.

Njegovo remek-delo u rukopisu dolazi do psihotičnog književnog kritičara Kalista i na čudan način biva povezano i sa Elinor, usamljenom ženom koja se preko internet stranice za upoznavanje spaja s Kalistom.

Roman Line Vulf podeljen je u tri celine, ispričane s tri različite tačke gledišta, iako je Maksov rukopis zapravo „protagonista“ čitavog dela i okosnica svih zbivanja. Rukopis je prikladna fizička manifestacija, sinteza muškog pogleda na žene. Sva tri dela romana preklapaju se i povezuju na različite načine, iako su naizgled samostalne celine.

LJUBAVNICI POLIGLOTE, Lina Vulf, HELIKS

Prvi deo prikazuje Elinor, tridesetšestogodišnjakinju koja ima prilično mračnu ljubavnu istoriju. Ona otkriva da je najvažnije ne biti sam, i stoga se upušta u veze s problematičnim muškarcima koje upoznaje preko interneta. U mladosti je od svoje prve ljubavi naučila da se bije, i bila pripadnica svojevrsnog ilegalnog borilačkog kluba.

Zatim je bila u vezi s patetično sentimentalnim alkoholičarem. I konačno, upušta se u seksualno nasilnu vezu s Kalistom. Njena ključna funkcija u ovom romanu je ta što je kao osvetu svom ljubavniku spalila jedini primerak Maksovog rukopisa. Osim toga, Elinor je paradigma mazohistički obojene ženske figure kojoj je jedina svrha i cilj u životu da ima muškarca, pa makar kakvog.

Njen lik je bled, karikiran, neispunjen, skiciran. Ona je predstavnica svake žene u očima zadrtog patrijarhalnog muškog sveta – bez interesovanja, bez zaposlenja, bez individualnosti. Idealna, pokorna ženica koja dane provodi u kući, čekajući svog muškarca da se vrati iz svog velikog sveta.

Odakle potiče Elinorin mazohizam i njena privlačnost prema nasilju, ostalo je nedorečeno i motivacijskih niti u ovom odeljku ipak nedostaje kako bi njen lik bio zaokruženiji. Od nje zapravo više saznajemo o Kalistu nego o njoj samoj. „Treba se  paziti muškaraca kao što je Kalisto.

Oni uzimaju sve što im date, upotrebe to, a zatim rastu. Postanu sigurni u sebe i smršaju. Skrate kosu. Pronađu još jednu posrnulu ženu, pa zatim još jednu. Naposletku ukapiraju da su postali neko drugi, da sad mogu da biraju, i tada počinju da zauzimaju distancu. A vi se nađete suočeni s tim. Vi ste stvorili tog muškarca, a ipak sada vi morate da nađete neki način da preživite.“

Drugi deo romana prikazuje Maksa, njegovu opsesiju Mišelom Uelbekom, njegov samoživi i seksistički pogled na žene, njegov neskladni odnos sa suprugom koja je opsednuta Ničeom. Maks ima u mašti sliku svoje idealne žene i kaže da je to ona koja bi ga razumela na svim jezicima sveta, ljubavnica poliglota.

Međutim, jedino što uspeva je da upozna i zavede samoubilački nastrojenu sredovečnu recepcionerku kojoj slama srce, a o svojoj idealnoj „ženi poligloti s velikim belim grudima koje mirišu na mleko“ može samo da piše studiju.

Lina Vulf ne voli svog junaka Maksa, i namera joj je da ga ni čitaoci ne zavole. On je mizogini, surovi i histerični junak koji se prema svim ženama, stvarnim i fiktivnim, odnosi sa dozom prezira, nadmoći i besa.

Autorka ne razvija ni Maksov lik detaljno, te empatija prema njegovom karakteru kao da nije ni moguća. Svi njegovi dijalozi sa ženama, o pisanju i jeziku, predstavljaju svojevrsno nadmudrivanje i ubeđivanje. On tvrdi da ne piše o seksu, već o ljubavi, a sagovornica mu odgovara da svi muškarci pišu samo o seksu, i to iz perspektive heteroseksualnog, belog muškarca.

Stereotipna i nepromišljena izjava samo je jedna u nizu koja problematizuje položaj žene i njenu ulogu u društvu. No, treći odeljak romana, koji govori o Lukreciji, unuci jedne od Maksovih ljubavnica, dovodi nas do detaljnijih i filozofskijih pogleda na rečenu problematiku jezika i pisanja uopšte.

Lukrecija je mlada plemkinja, koju je baka naučila da „samo jezici mogu ženu osloboditi okova i dozvoliti im da se nadmudruju“. Međutim, svi jezici koje ona poznaje nisu dovoljni da se razume s Maksom. Ona, kao i njena majka i baka, ipak intuitivno znaju da jezici nisu rešenje, jer ako ih čovek nauči previše, on zaboravi da konstruktivno misli na svom maternjem jeziku.

Stoga, Maksov poliglotski projekat u očima žene predstavlja čistu banalnu maštariju. Osujećena ideja u začetku, završava kao rukopis u vatri. Toliko poštovanja autorka ukazuje svom narcisoidnom junaku, i time posredno šalje poruku svim mizoginim autorima na svetu.

Lina Vulf je duhovita i zanimljiva, promišljena i odlučna autorka. Njen nagrađeni roman Ljubavnici poliglote je kritika patrijarhalnog društva, ali ujedno govori glasno u korist ženskog pisma.

U ovom „olujnom romanu“ autorka istražuje haotično savremeno društvo, strahove od otuđenja i posledice modernog načina komunikacije. Napisan osvežavajućim i sirovim stilom, on prikazuje ironičan i donekle očajan pogled na svet sasvim prosečnih ljudi. Smešan, iznenađujuć, inteligentan i privlačan roman, pun nepredviđenih okolnosti, baš poput života.

Sito&Rešeto newsletter
Nedeljni pregled najinteresantnijih tekstova sa Vašeg omiljenog portala.