Lina Vulf je švedska književnica koja se svojim romanom Ljubavnici poliglote oštro i bez ustručavanja dotakla tema koje su od početka 20. veka aktuelne u svetu književnosti.

Da li je pisanje isključivo „muška stvar“, da li su muškarci privilegovani u tom pogledu, šta zapravo jedna žena kao književnica može drugačije ili bolje da kaže, odnosno napiše. U fokusu njenog romana je Maks, uobraženi, navodno genijalni pisac čiji pogledi na život korespondiraju sa seksizmom i šovinizmom.

Njegovo remek-delo u rukopisu dolazi do psihotičnog književnog kritičara Kalista i na čudan način biva povezano i sa Elinor, usamljenom ženom koja se preko internet stranice za upoznavanje spaja s Kalistom.

Roman Line Vulf podeljen je u tri celine, ispričane s tri različite tačke gledišta, iako je Maksov rukopis zapravo „protagonista“ čitavog dela i okosnica svih zbivanja. Rukopis je prikladna fizička manifestacija, sinteza muškog pogleda na žene. Sva tri dela romana preklapaju se i povezuju na različite načine, iako su naizgled samostalne celine.

Prvi deo prikazuje Elinor, tridesetšestogodišnjakinju koja ima prilično mračnu ljubavnu istoriju. Ona otkriva da je najvažnije ne biti sam, i stoga se upušta u veze s problematičnim muškarcima koje upoznaje preko interneta. U mladosti je od svoje prve ljubavi naučila da se bije, i bila pripadnica svojevrsnog ilegalnog borilačkog kluba.

Zatim je bila u vezi s patetično sentimentalnim alkoholičarem. I konačno, upušta se u seksualno nasilnu vezu s Kalistom. Njena ključna funkcija u ovom romanu je ta što je kao osvetu svom ljubavniku spalila jedini primerak Maksovog rukopisa. Osim toga, Elinor je paradigma mazohistički obojene ženske figure kojoj je jedina svrha i cilj u životu da ima muškarca, pa makar kakvog.

Njen lik je bled, karikiran, neispunjen, skiciran. Ona je predstavnica svake žene u očima zadrtog patrijarhalnog muškog sveta – bez interesovanja, bez zaposlenja, bez individualnosti. Idealna, pokorna ženica koja dane provodi u kući, čekajući svog muškarca da se vrati iz svog velikog sveta.

Odakle potiče Elinorin mazohizam i njena privlačnost prema nasilju, ostalo je nedorečeno i motivacijskih niti u ovom odeljku ipak nedostaje kako bi njen lik bio zaokruženiji. Od nje zapravo više saznajemo o Kalistu nego o njoj samoj. „Treba se  paziti muškaraca kao što je Kalisto.

Oni uzimaju sve što im date, upotrebe to, a zatim rastu. Postanu sigurni u sebe i smršaju. Skrate kosu. Pronađu još jednu posrnulu ženu, pa zatim još jednu. Naposletku ukapiraju da su postali neko drugi, da sad mogu da biraju, i tada počinju da zauzimaju distancu. A vi se nađete suočeni s tim. Vi ste stvorili tog muškarca, a ipak sada vi morate da nađete neki način da preživite.“

Drugi deo romana prikazuje Maksa, njegovu opsesiju Mišelom Uelbekom, njegov samoživi i seksistički pogled na žene, njegov neskladni odnos sa suprugom koja je opsednuta Ničeom. Maks ima u mašti sliku svoje idealne žene i kaže da je to ona koja bi ga razumela na svim jezicima sveta, ljubavnica poliglota.

Međutim, jedino što uspeva je da upozna i zavede samoubilački nastrojenu sredovečnu recepcionerku kojoj slama srce, a o svojoj idealnoj „ženi poligloti s velikim belim grudima koje mirišu na mleko“ može samo da piše studiju.

Lina Vulf ne voli svog junaka Maksa, i namera joj je da ga ni čitaoci ne zavole. On je mizogini, surovi i histerični junak koji se prema svim ženama, stvarnim i fiktivnim, odnosi sa dozom prezira, nadmoći i besa.

Autorka ne razvija ni Maksov lik detaljno, te empatija prema njegovom karakteru kao da nije ni moguća. Svi njegovi dijalozi sa ženama, o pisanju i jeziku, predstavljaju svojevrsno nadmudrivanje i ubeđivanje. On tvrdi da ne piše o seksu, već o ljubavi, a sagovornica mu odgovara da svi muškarci pišu samo o seksu, i to iz perspektive heteroseksualnog, belog muškarca.

Stereotipna i nepromišljena izjava samo je jedna u nizu koja problematizuje položaj žene i njenu ulogu u društvu. No, treći odeljak romana, koji govori o Lukreciji, unuci jedne od Maksovih ljubavnica, dovodi nas do detaljnijih i filozofskijih pogleda na rečenu problematiku jezika i pisanja uopšte.

Lukrecija je mlada plemkinja, koju je baka naučila da „samo jezici mogu ženu osloboditi okova i dozvoliti im da se nadmudruju“. Međutim, svi jezici koje ona poznaje nisu dovoljni da se razume s Maksom. Ona, kao i njena majka i baka, ipak intuitivno znaju da jezici nisu rešenje, jer ako ih čovek nauči previše, on zaboravi da konstruktivno misli na svom maternjem jeziku.

Stoga, Maksov poliglotski projekat u očima žene predstavlja čistu banalnu maštariju. Osujećena ideja u začetku, završava kao rukopis u vatri. Toliko poštovanja autorka ukazuje svom narcisoidnom junaku, i time posredno šalje poruku svim mizoginim autorima na svetu.

Lina Vulf je duhovita i zanimljiva, promišljena i odlučna autorka. Njen nagrađeni roman Ljubavnici poliglote je kritika patrijarhalnog društva, ali ujedno govori glasno u korist ženskog pisma.

U ovom „olujnom romanu“ autorka istražuje haotično savremeno društvo, strahove od otuđenja i posledice modernog načina komunikacije. Napisan osvežavajućim i sirovim stilom, on prikazuje ironičan i donekle očajan pogled na svet sasvim prosečnih ljudi. Smešan, iznenađujuć, inteligentan i privlačan roman, pun nepredviđenih okolnosti, baš poput života.