Služi svom telu, da bi ono služilo tebi.

Zvuči kao zamamni poziv da u nedelju isključimo budilnik i s guštom nadoknadimo sve propuštene sate sna, a poslužila bi i kao zidna tapeta s motivacionim porukama za teretanu u kraju. Zaista, naša nam tela verno služe u okvru svojih mogućnosti, s povremenim zahtevima za održavanjem i popravkama.

Livija Stanišić

Međutim, u kojem razdoblju naših života postajemo svesni sopstvene trošnosti, zamora materijala od kojeg smo sazdani, te ograničenog roka upotrebe?

Kad imaš pet godina i učiš da voziš bicikl bez pomoćnih točkova, neko vreme ne krivudaš i postižeš gotovo savršenu ravnotežu. Dok u jednom blaženom trenutku roditelji pridržavaju sic, uzvikujući „bravo“, „možeš ti to“ i „vidi, voziš“, već u sledećem grliš kontejner, oko tebe vrište panični glasovi, dok u nozi nastupa peckavi bol.

Ništa strašno, rekoše, samo si malo ogulila koleno. Deca rastu uz pregršt ogrebotina, opekotina, posekotina, modrica, uboda, iščašenja, uganuća i lomova. Izdužuju nam se kosti, ispadaju mlečni zubi i zamenjuju ih trajni. Peremo ih ujutro i uveče, isprva uz mnogo nagovaranja, uveravanja i pretnji, a kasnije zato jer su navike tu da ne zamaramo glavicu kritičkim propitkivanjem.

Iz bunta ili lenjosti, nekad ih peremo samo minut ili ih ne peremo uopšte. Dobijemo prvi karijes i s užasom shvatamo šta se nalazi iza belih vrata stomatološke ambulante. Zvukovi bušilice i brusilice progone nas u snovima, a mala, siva pločica na zubu postaje delom našeg imidža. Imamo još zuba, važni su oni napred, tešimo se.

Leto je i uštedeli smo pare, pa kupujemo čunga-lunge i paketiće bombona koji puckaju u ustima. Za stolom pojedemo koliko se od nas traži ili manje, a zahtevamo salamu i pecivo za doručak. Kad nas vode u goste, nadamo se da ima soka, a Coca Colu mahnito ispijamo na svakom rođendanu, uživajući u njenom peckavom i penušavom ukusu. Prvi put čujemo da u Zagrebu postoji nešto što se zove McDonald’s i, ako budemo dobri, ići ćemo tamo.

Srednjoškolski Nescaffe, fakultetska turska, pohovani pileći i zelena salata iz menze, testenina sa paradajz sosom ili bez sosa, jaja za doručak i pekara pod pauzom, Bake Rolls za vreme predavanja i kebab nakon celonoćnog izlaska, mamina kuhinja vikendom i povremene palačinke s drugaricama – svašta u jedan život stane, ali malo toga u konfekcijski broj 36.

Od klinaca koji su ceo život nabijali manje i veće lopte ručicama, nožicama i reketima, rolali se, plivali i penjali, izrastamo u zbunjole s bolovima u leđima i ramenima. Čini se posve neverovatnim da smo nekoda mogli da svarimo nezrele šljive i testo za rezance, dok danas pijemo kapsule ribljeg ulja i B vitamin, dok za doručak kuvamo zobenu kašu i razmišljamo o optimalnom promeru proteina, ugljenohidrata i masnoća za nivo telesne aktivnosti kojom se bavimo.

Kupujemo proteine na bazi sirutke online i razmišljamo koliko nam je isplativo da nabavimo kreatin monohidrat u prahu od 634 grama, ako postoji pakovanje od kilograma.

Uvodimo nešto što se zove cheat day ili cheat meal, u zavisnosti od rezultata međuigre samodiscipline i popustljivosti, a jedući pizzu s pršutom ili ćevape u masnoj lepinji razmišljamo o tome koga, zapravo, varamo kad smo svesno uložili pola sata života u odabir nezdravog obroka koji će barem nakratko utažiti večnu glad za ljubavlju, pripadanjem i sigurnošću.

Za mnoge od nas briga o telu javlja se u početku iz estetskih razloga. U dilemi smo treba li da poslušamo marketing krilatice, poput „samo zdrava koža je lepa koža“ i provedemo veći deo dana mažući se njihovim faktorom 50 plus, u debeloj hladovini borova ili poslušamo kakvu Dalmatinku, crne kose kao gar i bakrene puti, koja nas na nudističkoj plaži pouči da je najzdravije mazati se maslinovim ili kantarionovim uljem, dok se okrećeš kao na ražnju radi postizanja ravnomerno preplanulog tena.

Tešimo se da su ozonske rupe nešto o čemu se trubilo devedesetih, a sad im se poklanja pažnje koliko i teoretičarima zavere dok govore o kemtrejlsima.

Dobro znamo da jabuka nije zamena za nešto slatko, dok čokolada od 75 posto kakaa to može biti, ako se zaista potrudimo da u to verujemo. Odbacili smo veštačke zaslađivače jer znamo da podižu nivo insulina u krvi i otkrili da postoje izvrsni čajni barovi u kojima se može jednako dobro zabaviti, kao i na najluđim dečjim rođendanima.

Intoleranciju na gluten smatramo proseravanjem, osim kad osoba boluje od celijaklije, a kako ugljenohidrate izbegavamo većinom vremena, redovno požurimo korak dok ujutro prolazimo pored mirisnih pekara s policama nakrcanim kiflama i slanišima.

Kupujemo Nutellu i smatramo se odraslima, jer nam jedna teglica u špajzu potraje duže od dva meseca. Dok parimo povrće i kupujemo filete lososa iz uzgoja, razmišljamo koliko još dana ima do sledeće plate i tražimo recepte kako od ostataka celera i pola glavice luka smisliti hranjive obroke u ostatku nedelje.

Iznad sudopere imamo popis aditiva i emulgatora, koji zatim guglamo dok obavljamo nedeljnu kupovinu, a paštete se prisećamo u kontekstu kampovanja ili u neobuzdanim snovima nakon leganja u 22.30 sati.

Kupatilo izgleda drugačije nakon što se količina kozmetike na policama počela povećavati u korist preparativne nad dekorativnom kozmetikom. Drečavi lakovi za nokte počinju da ustupaju mesta hladno ceđenim uljima lešnika i susama, a bočice svetlucavih losiona za telo nestaju pred micelarnim vodama i maskama za lice.

Šuška se, premda nije potvrđeno, da se negde duboko u ladicama mogu pronaći elastični zavoji i krema za hemoroide kojoj je davno istekao rok upotrebe. Iza veš mašine je prst prašine u koji je pala bočica Sinusan kapi, a u ormariću svoje mesto pronalazi i pakovanje soda bikarbone, desno od dezodoransa koji, dakako, ne sadrži aluminijuske soli.

Krećemo se, premda, uglavnom, nakon dva koraka napred, usledi korak natrag.

Ne vozimo se liftom, ni eskalatorom, već hrabro tapkamo stepenicama. Imamo tegove i bučice koje natežemo tokom barem jedne epizode nedeljnog Netflix maratona. Hodamo dve stanice, a vozimo se četiri.

Ponekad idemo biciklom na kojem su nam gume uvek napumpane, a lanac podmazan svaka dva meseca. Penjemo se i spuštamo niz obronke brda, te investiramo u obuću za treking i donje rublje od materijala koji se brzo suši. Češće izvodimo psa u šetnje koje postaju sve duže. Dišemo dublje, umaramo se lakše, ali se osećamo bolje.

Služimo svom telu. Nekad ćemo to činiti rado, ponekad uz markiranje, izgovore, izvinjavanja i obećanja, nekad ćemo psovati dok obuvamo patike i izlazimo u rosno jutro. Služimo svom telu najbolje što možemo i drž’mo fige da ono posluži nama, bar još neko vreme. Rok trajanja tela – dok ide, ide.