Koliko daleko ste spremni da idete da biste došli do novca?

Ne mislim pritom na količinu novca koja bi vam omogućila kolekciju satova, umetnina ili skupocenu garderobu, toliko para da možeš da kupiš novi auto svake sezone, napuniš bazen Čivasom ili optočiš dijamantima zaštitnu masku za mobilni telefon.

Naravno, ima ljudi koji imaju para, gro para. Do njih su možda došli kao inovatori u brzorastućim tehnologijama ili, pak, profiliravši se u tržišne lidere. Možda su pravilno igrali na berzi, sklopili unosne ugovore s državom, stekli nasledstvo ili dobili jackpot na lutriji. Možda su do njih došli kamatarenjem, pljačkom, trgovinom drogom ili krijumčarenjem ljudi. Ali, ne govorim o toj količini novca.

Govorim o količini novca kojom možete sebi da priuštite porodično letovanje, kratke izlete na uzbudljiva mesta na kojima nikada niste bili, sladoled na šetalištu svog grada ili hladnu limunadu na vrući, letnji dan. Možda, čak, i kartu za bioskop ili one zgodne patike na rasprodaji koje već dugo gledate u izlogu.

Govorim o količini novca koja bi vam omogućila da svake godine proverite ispravnost bojlera, platite belu plombu kod zubara ili kupite zamenski deo kad vam se pokvari laptop. Možda želite imati dovoljno novca kako biste mogli kupiti rođendanski poklon, birajući ga s ljubavlju i željom da razveselite osobu kojoj poklanjate? Možda želite da izdvojite i paru-dve više da bi poklon bio umotan u komadić šarenog papira, zamišljajući pritom izraz iščekivanja i uzbuđenja na njenom licu kad poklon bude odmatala? Hajde, da se ne razmećemo, bez ukrasne mašnice na paketiću, da trošak, ipak, bude manji.

Pare ne rastu na drveću, ali su ih pune fontane. Nešto ih je prosuto i po ulicama, a na vetrovit dan postoji šansa da ti pred noge doleti novčanica, doduše, verovatno sitnijih apoena. Sve to, ipak, neće biti dovoljno za gore navedene prohteve. OK, treba ti posao.

I tražim posao. Šaljem prijave, javljam se na konkurs, uređujem polovnu biografiju i odlazim na intervjue. Međutim, prošle nedelje dobila sam ponudu za jedan posao koji je, najblaže rečeno, neortodoksan. Nazvao me prijatelj s vešću da je upoznao preduzetnika koji traži zaposlene, pa mu je, kaže, pričao o meni. „Dobro, pa šta si mu pričao?“, upitam ga. „Pa ono, rekao sam da pišeš, da te zanima taj PR, marketing, te stvari.“

Na moje pitanje čime se dotični konkretno bavi i o kojoj je firmi reč nije mi, doduše, mogao ponuditi odgovor, ne znajući, zapravo, ni sam, samo mi je rekao da je čovek preduzetnik, da se bavi produkcijom, te da sarađuje s televizijskim mrežama u zemlji i inostranstvu. „OK, pa kako se zove ta produkcijska kuća“, nastavljam dalje svoje isledništvo. Ne zna ni to. Sve je obavijeno velom tajne, kao da je upoznao CIA agenta.

Vrlo zagonetno, zaključujem, ovo vrišti na muljažu, samo kakvu. S obzirom na to da volim luckaste stvari, odlučujem da odvojim sat vremena života da upoznam misterioznog producenta/preduzetnika.

Pritom, uslovljavam prijatelja da me otprati na sastanak, pa nek posluži kao prevodilac, advokat ili telohranitelj, te mu dajem ovlašćenje da dogovori vreme sastanka. Može. Mesto sastanka je kafić u centru Zagreba. Popićemo kafu. “Normalno”, pomislim, “kad kancelarije nemate”.

Dolazim u pratnji prijatelja/posrednika na mesto sastanka, gde nas dočekuje Preduzetnik, korpulentniji gospodin, u svojim pedesetim, te njegova žena (nazovimo je Ankica), atraktivna, džepna Venera, desetak godina mlađa od njega. Govori maznim glasom i široko se osmehuje. Odmah primećujem da ću sastanak održati, zapravo, s njom, jer je ona, očito, kadrovska, računovodstvo i CEO njihovog neobičnog preduzeća. Preduzetnik nije pričao mnogo, osim što je po upoznavanju rekao da imam „lice za televiziju“, na šta se Ankica nadoveže komentarom da je i sama pomislila isto, te mi dramatičnim glasom stavi do znanja: „Vidim te pred kamerama“.

Nisam stigla ni da trepnem, kad stiže njeno pitanje: „Kakvo je tvoje mišljenje o ezoteriji?“ OK, sve je jasno, ovo je oćeš-da-ti-gatam posao.

Kažem joj da sam jednom išla kod astrologa da mi uradi i protumači natalnu kartu i da me uvek zanima šta je ko po horoskopu, da znam šta znači kad ti je Venera u Škorpiji, a Mesec u Biku, no u tajne ezoterije zagrebala sam vrškom nokta, taman dovoljno za zabavu. Vidno je zadovoljna odgovorom, nakon čega počinje da mi tumači kako je astrologija kompleksna disciplina, dok je numerologija, s druge strane, nešto čemu me može naučiti za tri dana. Nudi mi da postanem mag koji ima svoj astro šou.

„Zarada je izvrsna! Prijava ide odmah sutra, kod nas je sve legalno. Prvo odradiš dve emisije nedeljno, smena od dva do četiri ujutro. Kasnije, kad stekneš svoje pozivaoce, oni tebe zovu na privatne linije. Pazi, to su programi koji se emituju u Austriji, a znaš koliko samo u Beču ima naših, pa to je milionski auditorijum!“, nastavlja da mi oslikava put do uspeha, bogatstva i slave.

Zahvalila sam na ljubaznoj ponudi i odbila. Uz slatki osmeh, pitala me zašto odbijam ponudu. „Nemojte da se uvredite“, rekoh, „ali imam moralnih poteškoća s izvršavanjem radnih zadataka.

Od mene se očekuje da, nakon što sam pohađajući trodnevni kurs postala certifikovani mag, ljudima koji zovu govorim da je za njihovu lošu finansijsku situaciju kriva činjenica da su kredit podigli na dan koji numerološki nije bio povoljan za takve poduhvate. Nije mi to, kako da vam kažem, baš blisko srcu.“

„Očekivala sam sličan odgovor“, odgovara mi paleći cigaretu. “Sigurno zato što si mag”, pomislim, ali puštam je da nastavi. „Imaš predrasuda, vidim. Povredio te neko u životu. Zatvorena si i nisi otkrila svoju moć. Pazi šta ti kažem, imaš vremena do trideset i šeste da se ostvariš, zatim je kasno. Setićeš se šta ti Ankica kaže. Nudim priliku. Taj ko tebe zove, pa on želi da čuje da je odgovor u brojevima, ne želi da čuje da je odgovoran za loše stvari koje su mu se dogodile. Tebe zove da mu pomogneš! I da mu pomogneš na tri dana, pomogla si! Zar je bitno šta je, ako deluje? Po čemu je pomoć u tom obliku drugačija od psihijatara ili sveštenika?!“

Odgovaram da i placebo može da deluje, ali ponavljam da mi je ideja zarađivanja nabijanjem nečijih telefonskih impulsa odbojna.

Uostalom, kažem, rado bih radila u svojoj struci. Ali, mag Ankica i tu me sasekla oštricom svoje ozbiljnosti. „Ma, šta“, izjavi duvajući dim u stranu, „ti bi u marketing? Ti bi u PR? Na svako takvo radno mesto dolazi stotinu molbi. Zašto da se boriš s ostatkom takvih koji žele isto, kad ovde možeš da se izgradiš u ličnost? Pazi, ti imaš tri, tri, tri u datumu rođenja, to kad se zbroji, znači da si stvorena za obraćanje ljudima, ali ne pisanjem, ne iza neke kamere, nego glasom, pojavom i personom. Nudim ti to, danas i odmah, ali si u grču i strahu, jer se bojiš svega za što si sposobna, bojiš se da ostvariš svoje potencijale u potpunosti. Ne moraš, ali meni je žao, ne želim da se setiš Ankičinih reči kad bude kasno, kad se budeš osvrtala na ono što si zvala životom i mislila o toku kojim je od danas mogao da pođe.“

Dok sam se udaljavala od mesta sastanka, težina njenih reči odzvanjala mi je u ušima. Na trenutak sam videla sebe, Tirkiznog Maga, kako s viskom u ruci i zapaljenom svećom razgovaram s nekom staricom iz Siska, koja zove očajna, jer joj muž ima karcinom, sin ostao bez posla, a snaja ih sve izdržava berući špargle u Nemačkoj, u visokoj trudnoći. Nekako mi se čini da ću se, budem li primorana da se prekvalifikujem za neku drugu delatnost, ipak, baviti uzgojem cveća. Ono je bogatije za stotine boja od haljina njenih čuvenih magova.