Imam četiri bratanca, od kojih trojica rade u inostranstvu, kao i neki od mojih najbližih prijatelja. Da kojim slučajem idem na godišnjice mature, verovatno bih ustanovila da se velik deo školskih kolega, takođe, odselio.

Livija Stanišić

Odlazak stanovnika iz Hrvatske jedna je od omiljenih tema u medijima. Premda je pouzdanu nemačku marku odavno zamenio nestabilniji euro, čarobna privlačnost Zapada za stanovnike zemalja Balkana nije izbledela. TV ekipe gotovo svakodnevno snimaju autobuse koji s autobuske stanice kreću prema Zapadu, uzimaju izjave uplakanih članova porodica, te spominju nesposobne političare kao glavne krivce za privrednu krizu koja je zadesila Hrvatsku. Ako su ljudi trbuhom za kruhom napustili zemlju u kojoj su pekare na svakom koraku, verovatno im je, umesto belog i sunđerastog,  po guštu neki zdraviji, integralni kruh. A možda im uopšte nije do hleba, nego do života u uređenijem, smislenijem i zdravijem okolišu od našeg.

Gastarbajteri novog milenijuma naoružani su modernim tehnologijama koje brišu udaljenosti i omogućavaju svakodnevni HD video kontakt s ostavljenim tetkama, bakama i kućnim ljubimcima.

Moja je prijateljica Sandra pre dve godine spakovala knjige i odeću u kofere, zajedno s pokojom biljkom i stonom lampom, te par dragih fotografija. Potom je unajmila kombi koji je nju i njeno svetovno bogatstvo otpremio u Nemačku, gde je radno mesto na nju već čekalo. Prepodne bi pohađala kurs nemačkog jezika, a poslepodne radila. Integracija je tekla sporo, ali sistemski, a polako se proširivao i krug poznanika s kojima je mogla da ode na kafe, izlete i izlaske.

Photo by Felix Russell-Saw on Unsplash

Solo život u stranoj zemlji dokazano jača karakter i podstiče na savladavanje novih veština. Naučila je da sastavlja ormare, menja osigurače, popravlja vodokotlić. Usavršila je pripremu zdravih obroka i u bioskopu pogledala desetke filmova sinhronizovanih na nemački. Simpatični hipi starčić herr Zimmerman, sa sprata niže, uvek je zove na šoljicu čaja, dok mu ona nosi domaće kolače i čestita praznike. Trči uz Dunav dok trenira za maraton i sama nosi kući kese iz kupovine. Nostalgiju za dragim ljudima umanjuju WhatsApp i Viber, a praznici postaju vreme kad se veselo uskače u autobus na desetosatno drndanje autobahnom u smeru jugoistoka.

Ako se potrudiš, bilo gde na svetu možeš stvoriti dom.

Mateja je upisala environmental studies na Central European University u Budimpešti, nakon čega se zaposlila u multinacionalnoj korporaciji koja se bavi pitanjima energetske delotvornosti. Dobra stvar kod korporacija je ta da su iste bilo gde u svetu, pa kad jednom savladate internu logiku po kojoj funkcionišu, svejedno je radite li u Zagrebu, Tokiju ili Budimpešti. Službeni jezik je engleski, pa u razgovoru s kolegama susrećete sve od besprekornog britiš izgovora, do ruskog engleskog kakvog se ne bi posramio ni lik Rade Šerbedžije u nekom od holivudskih filmova.

Photo by Clem Onojeghuo on Unsplash

Zaposleni jedu i odmaraju u hipsterski uređenim prostorijama a-la-Google, osim onih koji s neke ulazne junior pozicije žele da skoče u višu ligu, pa ispijaju energetske napitke i mrve keks po sopstvenim tastaturama. Na smart day svi odevaju pencil suknje i ozbiljne kostime, a na casual day maltene dolaze u pidžamama i japankama. Nakon posla odlazi se na afterwork piće, a petak poslepodne donosi osećaj buđenja iz mrtvih.

Firma vam deo plate isplati u vaučerima za kulturna događanja i sportske aktivnosti, pa po povoljnijoj ceni možete igrati squash, uživati u sauni, otići na koncert ili pogledati dobru predstavu.

Domagoj i Đurđica već godinama putuju svetom i, čini se, ne planiraju da stanu. Bave se programiranjem i dizajnom aplikacija, te svakih nekoliko meseci menjaju grad u kojem žve. Danas je to Liverpool, sutra San Francisco, a dan nakon toga – ko zna. Kancelarija im je uvek na drugom mestu, na prekrasnoj plaži Koh Mook, u co—working prostoru usred Berlina, u slatko uređenoj tapas zalogajnici u Barceloni, itd. Đurđica ima jedan od najlepših Instagram profila koji sam videla, prepun fotografija lokaliteta koje oduzimaju dah, šarenih ulica, zanimljive hrane i mnogobrojnih ljudi koje upoznaju na svojim putovanjima. Posao koji rade nije vezan uz zadate meridijane, nema radnog vremena koje je neko drugi odredio i godišnjeg odmora za koji se moraš prijaviti par meseci unapred, nervozno čekajući hoće li biti odobren. Umesto toga, imaju privilegiju da uživaju u istraživanju novih zemalja, radeći odlično plaćen posao koji obožavaju i koji im omogućuje potpunu slobodu.

Photo by Joshua Earle on Unsplash

Pre dve godine Hrvoje je izljubio roditelje, sestru i buraza, napravio desetak oproštajnih žurki, obećao Skype izveštaje kad god to bude moguće i uputio se u životnu avanturu po Južnoj Americi. Godinama je štedeo kako bi ostvario svoj naum, a kad je odlučio da da otkaz u osiguravajućem društvu gde je dotad radio, nagovarali su ga da uzme godinu neplaćenog odmora. „Nema šanse da bih na to pristao“, rekao mi je kad sam ga neposredno pre polaska upitala o planovima puta i povratka. „To bi mi sve vreme bio nekakav zicer u glavi, sigurnost povratka. Ovako je avantura i ko zna šta će biti.“

Imao je pomno razrađen plan puta za godinu dana, no plan povratka je bio neodređeniji. „Vraćam se za Božić“, govorio je kad smo ga njegov brat Luka i ja zvali s WhatsAppa.

„Ipak ne dolazim za Božić, karta je skupa i ne vraća mi se u zimu, doći ću na proleće“, govorio je potom. Eno ga i dalje na južnoj polutki, bez naznaka o povratku, a osim u direktnoj komunikacij, čitamo ga na službenoj Facebook stranici njegovog putovanja Svrab na tabanu.

Putuje autostopom, javnim prevozom i pešice. Spava u straćarama, kućama, na rubovima autoputeva, u hostelima, favelama, usred pustinje i na plažama, u šatoru, u hemoku, na senu i razbijenom staklu. Druži se s putnicima iz čitavog sveta, vlasnicima hostela koji ga zatim zaposle za konak i hranu, kamiondžijama koji nekad ne izuste ni reči, a nekad ga odvedu kući, nahrane i okupaju, drumskim razbojnicima, psima lutalicama i ostalim živopisnim spodobama na koje naleće.

Photo by Amanda Sandlin on Unsplash

U jednom trenutku bilo mu je dosta života na putu, a i platežna sposobnost se ponešto smanjila, pa je frajer našao posao turističkog vodiča u nacionalnom parku negde u Čileu gde sad vodi turiste po gejzirima, vodopadima i stenama.

Svako poznaje ljude čije su priče slične ovima, ili je i sam jedan od njih.

To su ljudi kojima je jezičac na vagi pokazao u smeru nepoznatog, ponukavši ih da ostave za sobom porodice, rodne gradove, prijatelje iz detinjstva, gore ili bolje poslove i svakodnevicu podneblja u kojem živimo. Za takav korak potrebna je impresivna količina hrabrosti, no prečesto i nužde zbog otežanih životnih prilika. Odluka o odlasku iziskuje i nemalu količina radoznalosti, iskricu entuzijazma, te želju za otkrivanjem nekih novih situacija, krajeva i ljudi, za upoznavanjem sebe i vlastitih sposobnosti izvan konteksta kulture u koje smo socijalizovani, a koja u velikoj meri određuju na koji način mislimo, govorimo i osećamo.

Otrgnuti iz tog posesivnog zagrljaja sposobni smo na drugačiji način poimati sebe i mesto odakle smo potekli, kao i doneti odluku hoćemo li se onde vratiti kao turisti, penzioneri, ili nećemo uopšte.

Sito&Rešeto newsletter
Nedeljni pregled najinteresantnijih tekstova sa Vašeg omiljenog portala.

OSTAVITE KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.