Ima nedelju dana kako se ne dâ. Nedelju dana kako nije poklekla. Adel je bila dobra. Za četiri dana pretrčala je trideset dva kilometra. Išla je od Pigala do Šanzelizea, od muzeja Orsej do Bersija. Ujutro je trčala opustelim kejovima. Noću po Bulevaru Rošešuar i Trgu Kliši. Nije pila alkohol i rano je odlazila na spavanje. Ali noćas je sanjala o tome, probudila se i nije mogla ponovo da zaspi.

Vlažan san, san bez kraja, koji kao da je udahnuo topao vazduh u njeno telo. Adel sad ni na šta drugo ne može da misli. Diže se iz kreveta, pije vrlo jaku kafu u usnuloj kući. Stoji u kuhinji, cupka s noge na nogu. Onda popuši cigaretu. Pod tušem joj dođe da se cela izgrebe noktima, da se pokida, da se raspoluti. Udara čelom o zid. Želi da je neko dohvati i razbije joj glavu o staklo. Čim zatvori oči, čuje zvuke, uzdahe, vrisku, udarce.
Lejla Slimani: U vrtu ljudoždera, Booka

Nagog muškarca koji dahće, ženu koja svršava. Jedina joj je želja da postane predmet koji se zatekao usred horde, i da je žderu, da je sisaju, celu da je gutaju. Da je štipaju za grudi, da joj grizu stomak. Želela bi da je lutka u ljudožderovom vrtu. Nikoga nije probudila. Oblači se u mraku i ne oprašta se ni sa kim. Previše je nervozna da bi se ma kome nasmešila, da bi započela uobičajen jutarnji razgovor.

Adel izlazi iz stana i hoda pustim ulicama. Silazi stepeništem u stanicu metroa Žil-Žofren, pognute glave, pripalo joj je muka. Ne peronu, miš joj pretrčava preko vrha čizme, i ona se trgne. U metrou, Adel se osvrće oko sebe. Posmatra je muškarac u skupom odelu. Ima špicaste cipele, ne baš uglancane, i maljave šake. Ružan je. Mogao bi da posluži. Kao i student koji grli devojku i ljubi je u vrat. Kao i pedesetogodišnjak koji stoji pored prozora i čita ne podižući pogled ka njoj.

Sa sedišta preko puta onog na kojem sedi uzima novine – jučerašnje su. Lista ih. Naslovi se mešaju, ona ne uspeva da se usredsredi. Ostavlja novine, dosta joj je. Ne može da ostane tu, ne. Srce joj lupa u grudima, ona ga stišava. Razvezuje šal, on joj sklizne niz znojav vrat, spušta ga na prazno sedište. Ustaje, raskopčava kaput. Ustala je, uhvatila se za ručku na vratima, noga joj podrhtava, Adel je spremna da iskoči. Zaboravila je da ponese telefon.

Ponovo seda, prazni torbu, ispada joj pudrijera, dohvati onda grudnjak u koji su se uplele slušalice. Šta će joj taj grudnjak, razmišlja. Nemoguće da je zaboravila telefon. Ako ga ipak jeste zaboravila, moraće da se vrati kući, da nađe nekakav izgovor, da izmisli nešto. Ali, ne, evo ga, tu je. Sve vreme je tu, samo ga ona nije videla. Adel pravi red u torbi. Ima utisak da je svi gledaju. Da joj se ceo vagon ruga što se tako uspaničila, što joj obrazi bukte.

Otvara telefončić na preklop, pa se glasno nasmeje ugledavši prvo ime. Adam. Bilo kako bilo, od toga nema ništa. Čim nešto poželiš, znači da popuštaš. Brana je provaljena. Što je sad obnavljati? Zbog toga život neće biti lepši. U ovom trenutku, ona razmišlja kao zavisnik od opijuma, kao kockar. Toliko je zadovoljna što je nekoliko dana uspešno odolevala iskušenju da je već zaboravila na opasnost. Ustaje, podiže lepljivu rezu, vrata se otvaraju. Stanica Madlen. Prolazi kroz masu koja napreduje kao Prolazi kroz masu koja napreduje kao talas da bi se ugurala u vagon. Adel traži izlaz. Bulevar Kapusin. Ona trči. Samo da je on tu, samo da je tu. Stiže do velikih robnih kuća, pada joj na pamet da odustane. Mogla bi ovde da sedne na metro, linija 11, i da ode pravo na posao, taman da stigne na redakcijski sastanak. Vrzma se oko ulaza u metro, pali cigaretu.

Steže tašnu uz stomak. Prilazi joj grupa Romkinja. Kreću prema njoj, s maramama na glavama, u rukama drže prosjačke čanke. Adel ubrzava korak. Kreće Ulicom Lafajet, ali nije sva svoja, maši smer, pa se vraća unazad. Ulica Ble. Ukucava šifru i ulazi u zgradu, penje se uz stepenice sva pomamna i kuca na masivna vrata na drugom spratu.

– Adel… – Adam se smeši, očiju otečenih od sna. Go je.

– Ništa ne pričaj. – Adel skida kaput i baca se na njega.

– Molim te.

– Mogla si da nazoveš… Nema ni osam sati… Adel je već gola. Grize mu vrat, vuče ga za kosu. On joj se smeje, uzbuđen je već. Grubo je odgurne, opali joj šamar. Ona ga hvata za ud i gura ga u sebe. Stoji uza zid, oseća kako ulazi u nju. Teskoba je raspršena. Adel opet oseća svoja čula. Duša joj je lakša sad, duh joj se prazni. Stiska Adama za guzove, pripija se uz telo čoveka živih, žestokih, sve bržih pokreta. Pokušava da dostigne nešto, obuzima je paklena neka jarost.

– Jače, jače – počinje da viče. Ona poznaje njegovo telo, i to joj smeta. Previše je jednostavno, previše mehanički. Iako iznenađen njenim dolaskom, Adam ne oseća nikakvo ushićenje. Njihovo spajanje nije ni dovoljno skaredno ni dovoljno nežno. Ona ga uzima za ruke, spušta ih sebi na dojke, pokušava da zaboravi da je to on. Zažmurila je i zamišlja da je on uzima na silu. A on je već gotov. Vilica mu se grči. Okreće je. Kao i svaki put, desnom rukom hvata Adelu za glavu, gura je ka patosu, levom rukom hvata je za bok. Zabija se u nju snažno, brunda, svršava. Sklon je Adam tome, da se zanese. Adel se oblači i okreće mu leđa. Stidi se da je vidi golu.

– Kasnim na posao. Zvaću te.

– Kako hoćeš – uzvraća Adam. Stoji naslonjen na kuhinjska vrata i puši cigaretu. Jednom rukom dodiruje prezervativ koji mu visi s vrha uda. Adel izbegava taj prizor.

– Ne mogu da nađem šal. Da ga nisi video? Sivi, od kašmira, mnogo ga volim.

– Potražiću ga. Daću ti ga idući put.

***

Odlomak iz romana U vrtu ljudoždera, Lejle Slimani, Booka

Sito&Rešeto newsletter
Nedeljni pregled najinteresantnijih tekstova sa Vašeg omiljenog portala.

OSTAVITE KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.