Kristina Kovač, pevačica, kompozitor i tekstopisac napisala je svoj prvi roman!
Pod nazivom Drvo života, knjiga će se u petak pojaviti u svim knjižarama izdavačke kuće Laguna. U eksluzivnom intervjuu za portal Sito&Rešeto, sa Kristinom smo razgovarali o tome kako je sve počelo i otkud ideja da napiše roman.
Pre svega, važno mi je da ljudi znaju da ovo nije moj pokušaj da postanem pisac. Nemam takvih ambicija. Muzika je moja najveća ljubav, moj posao, moj ventil i moje uživanje. Ova knjiga je, što bi Englezi rekli, one off – kao neki izuzetak od mog standardnog “delovanja”.
Ideja da to uopšte uradim rodila se negde nakon posta na mom blogu, koji su mediji ničim izazvano preneli, i nazvali ga “ljubavnim pismom”. To, naravno, nije bilo pismo, već jedan običan tekst o tome koliko i kako volim svog Muškarca. Napisala sam ga inspirisana napadom ljubavi (dešava mi se to s vremena na vreme), za bukvalno pet minuta.
Reakcije čitalaca do kojih je tekst preko raznih portala došao bile su za mene sasvim neočekivane i vrlo iznenađujuće. Dobila sam gomilu poruka na društvenim mrežama od žena koje su se pronašle u tom mom tekstu, pa su mi čak i prilazile na ulici, u pošti, u prodavnici, samo da mi kažu kako ih je ganuo taj kratak i krajnje jednostavan post. Eto, polaskanoj takvom reakcijom, neko vreme nakon toga palo mi je napamet da bih možda mogla da napišem roman. Otišla sam u Lagunu i Dejanu Papiću ispričala koncept, koji mu se jako dopao.
Osnovna ideja sa kojom sam krenula je bila da želim da napišem ljubavni roman u kom će se preplitati tri ljubavi, one najvažnije u životu svake žene – ljubav prema ženi koja ju je rodila, ljubav prema Muškarcu, i najveća – prema detetu koje ona sama donese na svet. Nadam se da sam u tome uspela.
Posle toga, sve se nekako samo rađalo u mojoj glavi – glavni zaplet, način na koji ću da ispričam priču, jezik koji ću koristiti. Zapravo, napisala sam je na jedini način na koji sam ja ovakva mogla da je napišem – bez kalkulisanja i kompromisa.
Koji je put od tekstopisca do romanopisca?
Iskreno, mnogo više se osećam kompozitorom nego tekstopiscem, iako sam napisala dosta tekstova u svojoj karijeri, ali ne volim da ih pišem. Veliki sam perfekcionista i ne pišem ih lako, više ih izvlačim klještima. Od malena volim da piskaram. Beleške, kratke pričice, dnevnici, izlivi osećanja, počeci knjiga – imam dosta toga sačuvanog, i kad hoću da se smejem ili da se stidim same sebe, ja ih iskopam sa gornje police plakara i – smejem se.
O čemu se radi u romanu?
Linija okosnica romana je ljubavna priča – naravno, zabranjena, te su uvek nekako najstrasnije i filmske. Glavna junakinja je Katarina Molnar, žena u svojim tridesetim, novopečena mama i lepša polovina braka koji se raspada po šavovima. Damjan Vidak je muškarac koji sa teškom dijagnozom leži na Intezivnoj nezi Kliničkog centra, i bori se da ostane živ. Splet slučajnih okolnosti ih povezuje na Facebook-u, i sasvim neočekivano, među njima se polako rađa ljubav – ona prava, koju mnogi nikad ne nađu i ona za koju vredi živeti. Dilema koja se u romanu “Drvo života” postavlja, i na koju roman pokušava da odgovori jeste – postoji li uopšte pogrešno vreme za pravu ljubav?
[quote_box_right]Odlomak iz romana Drvo života
“Vožnja taksijem ka Kliničkom centru protekla je u tišini. Sa Zelenog venca auto je skrenuo u Narodnog fronta i stao na prvom semaforu. Tu je jedna srednja škola. Kroz poluotvoren prozor ušao je onaj omamljujući vazduh maja u Beogradu, a Damjanov izmučen pogled pao je na neke klince u dvorištu škole. I opet po prvi put otkad je bolestan, a bolestan je već skoro godinu dana, pomislio je kako bi lepo bilo biti jedan od tih momčića, opijen prolećem i mirisima devojke koja stoji pored njega, zdrav, prav i žilav, pun potreba i strasti, i života, na kraju krajeva. Kako bi bilo divno sad biti napolju, spokojan i zanesen žudnjom prema svemu ženskom, potpuno nesvestan izmučenog i bledog čoveka koji te gleda sa svog ruba propasti iz nekog taksija na semaforu. Taksi je krenuo, a D. zatvorio oči.”[/quote_box_right]
Šta je za tebe drvo života?
Za mene je to simbol ljubavi – one za koju se bori, živi, koja vraća sa ivice života i smrti. Takođe je i simbol ljubavi majke prema detetu i deteta prema majci. Simbol života, a život je ljubav.
Kako izgleda taj kreativni proces nastanka romana? Koliko dugo si ga pisala?
Roman sam pisala devet meseci, onoliko koliko je potrebno bebi da se rodi. Preko toga, još šest meseci sam redigovala, doterivala, skraćivala i to mi je bilo najteže. Pisanje je bilo pravo uživanje – kao neka vrsta psihoterapije. Sa druge strane, redigovanje mi je teško palo jer sam za to vreme dok sam pisala načisto izgubila svaku objektivnost, te mi je jako teško bilo da budem sigurna u to šta treba izbaciti, šta doraditi, šta skratiti, ali eto, i taj proces sam nekako privela kraju i knjiga napokon izlazi.
Pisala sam skoro svaki dan, smejala se naglas, plakala, isto naglas…za mene je to bilo jedno užasno emotivno putovanje kroz moj unutrašnji svemir i moja osećanja – iako nije autobiografski, da bih ga napisala morala sam da se uhvatim ukoštac sa raznim teškim, skrivenim, dubokim osećanjima koja sam doživela, i sreće i tuge.
Kako izgleda boriti se sa sopstvenim emocijama tokom kreativnog procesa stvaranja romana?
Reč koja bi to najbolje opisala je – lekovito.
Šta te je inspirisalo da napišeš roman?
Imala sam svašta nešto da kažem, razne neke sopstvene istine, stvari koje sam naučila, za koje mislim da su bitne, a priča ovog romana bila je dobro vozilo za to.
Čega si se plašila, a šta ti je davalo snagu?
Plašila sam se suočavanja sa sopstvenim strahovima – ne smem da otkrivam detalje, ali “Drvo života” nateralo me je da se direktno suočim sa mojim najvećim strahom, i da ga pogledam u oči. I nekako mi je lakše zbog toga. Snagu su mi davali svi oni jako emotivni delovi knjige, koje sam pisala u dahu, bez mnogo razmišljanja i stajki. Oni delovi koje sam pisala plačući. Oni koje sam pisala smejući se.
Čega se, inače, plašiš u životu?
Za otkrivanje mog najvećeg straha moraćete da pročitate knjigu. Mimo toga, bojim se letenja, zemljotresa, raznih katastrofičnih scenarija i, ponajviše, bolesti i gubitka najmilijih.
Šta te čini srećnom?
Moja ćerka, moj Muškarac i moje kuče su za mene izvor najveće sreće. Naša mala porodica, uz sve njene mane; postoji nešto predivno i savršeno u nesavršenosti koju zajedno sačinjavamo…Tarin zagrljaj i miris koji osetim kad zaronim lice u njen vratić. Način na koji Danijel brine o tome da budem srećna. Mickin dolazak na mažnju onda kad je važno da me uteši.
Čemu stremiš?
Stremim prvenstveno poboljšanju sebe, a to nije lako u mojim godinama, ali se trudim.
Kako prevazilaziš svoje mane, a kako gajiš dobre osobine?
Iako se borim, nisam sigurna da ih prevazilazim. Pre će biti da se vrtim u začaranom krugu. Dobre osobine uzimam zdravo za gotovo, i postanem ih svesna tek kad ih neko drugi primeti i istakne kao dobre.
Koji je tvoj san? Imaš li plan kako da ga ostvariš?
Da odem da živim negde u Skandinaviji sa porodicom, poželjno u Štokholm, i da tamo uspem u kompozitorskom poslu. Da obezbedim Tari život u okruženju koje podstiče razvoj talenata koje ona ima. Da pronađem neku vrstu spokoja, onog svakodnevnog.
U kom pravcu bi volela da se dalje razvija tvoja karijera?
Naviše.
Šta trenutno radiš?
Nekoliko stvari – planiram medijski da se aktiviram oko promocije knjige, i evo, da najavim, na Sajmu knjiga, 1. novembra, potpisujem primerke mog romana, “Drvo života”, na Laguninom štandu, u 14 sati, a na štandu knjižara Delfi, u 15 sati.
Takođe, spremam se da snimim trejler za moj roman, kako bih imala efektnu reklamu na društvenim mrežama. A možda još važnije, razmišljam o tome da brzinski snimim jednu pesmu, i izbacim je kao singl dok promovišem knjigu, jer je tematski vezana za sam roman. Nadam se da ću imati dovoljnio elana i vremena da se posvetim tome.
Pored toga, Marku Balabanoviću (ex Doktori, prva sezona X faktora) komponovala sam singl koji će se pojaviti krajem novembra, i sa njim sarađujem na plasiranju tog singla.
