…Varji je trinaest godina. Novìne u njenom životu su još osam centimetara visine i taman žbunić među nogama. Dojke su joj veličine dlana, bradavice kao novčići od deset centi. Kosa joj je duga do pojasa i svetlosmeđa, a ne crna kakvu ima njen brat Danijel, niti jarkožuta i kovrdžava kao što je Sajmonova, a nema ni bronzani odsjaj kao Klarina. Svakog jutra je upliće u dve kike, voli kad joj lupkaju po leđima kao konjski repovi. Njen majušni nos ne liči ni na čiji, ili se bar tako njoj čini. Do dvadesete će narasti do pune veličine i poprimiti kraljevski orlovski oblik, kakav je nos njene majke. Ali ne još.
Sve četvoro idu ulicama u svom kraju. Varja je najstarija, Danijelu je jedanaest godina, Klari devet, a Sajmonu sedam. Danijel je na čelu, vodi ih kroz Klinton i Delansi, skreće levo u Forsajt. Nastavljaju po obodu parka Sare D. Ruzvelt držeći se senki pod krošnjama. U parku je noću bučno, ali tog utorka ujutro u njemu je svega nekoliko grupica mladeži, spavaju obraza uronjenih u travu, skupljaju snagu posle protesta tokom vikenda.
Kad uđu u Hester strit, svi zaćute. Moraju da prođu kraj Goldovog krojačkog salona, koji drži njihov otac, i mada je malo Kloi Bendžamin verovatno da će ih primetiti – Sol je uvek tako posvećen poslu kao da to što šije nije porub muških pantalona nego tkanje sâmog svemira – ipak može da pokvari čaroliju tog sparnog julskog dana i ugrozi neuhvatljiv, treperav cilj zarad kojeg su došli u Hester strit.
Iako najmlađi, Sajmon je najžustriji. Na sebi ima stari Danijelov šorts od teksasa, koji je njegovom bratu bio taman kad je bio istog uzrasta, ali njemu landara oko struka. Nosi vrećicu sa učkurom, u kojoj šuška novčanica od jednog dolara dok sitniji novčići poskakuju uz svoju zveckavu muziku.
„Gde je to?“, pita.
„Mislim da je ovde“, kaže Danijel.
Dižu pogled i osmatraju staru zgradu, cikcak liniju požarnog stepeništa i mračne pravougaone prozore na petom spratu, tamo gde su čuli da se nalazi osoba kod koje su se zaputili.
„Kako ćemo ući?“, pita Varja.
Zgrada veoma liči na njihovu, s tim što nije smeđa nego bež boje i nema sedam spratova nego pet.
„Pozvonićemo na interfon“, kaže Danijel.
„Na dugme za peti sprat.“
„Da“, kaže Klara, „ali koji broj?“
Danijel vadi iz zadnjeg džepa zgužvanu ceduljicu. Zatim diže pogled, sav crven u licu.
„Ne znam.“
„Danijele!“
Varja se naslanja na zid zgrade i počinje da se hladi mašući šakom ispred lica. Već ima gotovo trideset stepeni, što je dovoljno da je teme svrbi od znoja dok joj se suknja lepi za butine.
„Čekajte“, kaže Danijel. „Samo da malo razmislim.“
Sajmon seda na pločnik, vrećica mu se među nogama izduvava poput meduze. Klara iz džepa vadi bombonu, ali pre nego što stigne da je razmota vrata se otvaraju i iz zgrade izlazi mladić u raskopčanoj košulji sa indijskim dezenom i s naočarima za sunce ljubičastih stakala.
Klimnuvši glavom Goldovima, pita: „Hoćete li da uđete?“
Da“, odgovara Danijel, „hoćemo.“
Hitro ustaje, a ostali za njim, ulaze u zgradu i pre nego što se vrata zatvore zahvali mladiću s ljubičastim naočarima. Danijel, njihov neustrašivi mada prilično nesposoban vođa čija je sve to bila ideja.
Prethodne nedelje čuo je dvojicu momaka kako razgovaraju o tome dok je čekao u redu ispred vitrine s košer kineskim jelima u prodavnici Šmulkea Bernstajna, gde je došao da kupi toplu pitu s kremom od jaja, koju je toliko voleo da ju je jeo čak i kad je vruće. Red je bio dug a ventilatori su zujali vrteći se punom brzinom, tako da je morao da se nagne napred kako bi slušao šta ti dečaci pričaju o ženi koja privremeno boravi na najvišem spratu zgrade u Hester stritu.
Srce mu je poigravalo u grudima dok se vraćao kući, u Klinton strit 72. U dečjoj sobi je zatekao Klaru i Sajmona kako sede na podu i igraju „Ne ljuti se, čoveče“ dok Varja čita knjigu na gornjem ležaju kreveta na sprat. Njihova crno-bela mačka Zoja ležala je na radijatoru i uživala na suncu.
Danijel im je izložio svoj plan.
„Ne razumem“, rekla je Varja pritisnuvši prljavi taban o tavanicu.
„Šta ta žena zapravo radi?“
„Rekao sam ti“, nestrpljivo je odvratio oduševljeni Danijel. „Ta žena ima moć.“
„Kakvu moć?“, upitala je Klara pomerajući svoju figuricu po tabli. Prvi deo leta provela je pokušavajući da nauči – s delimičnim uspehom – Hudinijev trik s kartom i gumicom.
„Čuo sam“, odvratio je Danijel, „da ona proriče budućnost.
Šta će ti se desiti u životu, hoćeš li imati sreće ili ne. I još nešto.“ Uhvatio se za dovratak i nagnuo se ka njima. „Može da ti kaže kada ćeš umreti.“
Klara podiže pogled.
„Gluposti“, reče Varja. „Niko ne može to da ti kaže.“
„A šta ako može?“, upita Danijel.
„Onda ne bih htela da znam.“ Kloi Bendžamin
„Zašto?“
„Zato.“
Varja spusti knjigu i sede, puštajući noge da joj se klate s kreveta. „Šta ako je nešto loše? Šta ako ti kaže da ćeš umreti pre nego što odrasteš?“
„Onda je bolje znati“, reče Danijel. „Da bi mogla sve da uradiš na vreme.“
Na trenutak je zavladao muk, a onda se Sajmon zaceni od smeha dok mu se celo žgoljavo telo treslo. Danijelovo lice se smrači.
„Ozbiljno vam kažem“, reče. „Ja ću ići kod nje. Ne mogu ni dana više da izdržim u ovom stanu. Odbijam. Ko će sa mnom?“
Možda bi se završilo na tome da nije bila sredina leta, da nisu za sobom imali mesec i po dana sparine i dosade i da ih nije čekalo još isto toliko. U stanu nisu imali erkondišn, a tog leta – leta 1969. godine – kao da se svakome osim njima dešavalo nešto u životu. Na Vudstoku se terevenčilo, svi su pevali Pinball Wizard i gledali Ponoćnog kauboja, ali Goldovi nisu dozvoljavali svojoj deci da vide išta od toga. Ispred Stounvola su izbili neredi, ljudi su razvaljivali vrata iščupanim parking-satovima i razbijali prozore i džuboksove dok ih je policija tamanila na nezamislivo grozne načine, hemijskim eksplozivima i oružjima koja mogu da ispale petsto pedeset metaka u rafalu, a sve se to zastrašujuće jasno moglo videti na televizoru u kuhinji Goldovih. „Hodaju po Mesecu, jebote“, izjavio je Danijel, koji tek što je počeo da koristi takav rečnik, mada samo kad im je majka dovoljno daleko. Osudili su Džejmsa Erla Reja, kao i Sirhana Sirhana, a sve to dok su Goldovi igrali piljaka ili pikado, ili pak spasavali Zoju iz otvorene cevi iza šporeta, koju je ona po svoj prilici smatrala svojim zakonskim prebivalištem.
Međutim, nešto drugo je stvorilo atmosferu kakva je bila potrebna da se otisnu u pustolovinu – to što su braća i sestre tog leta bili bliskiji nego što će ikada biti. Varja će sledeće godine sa svojom drugaricom Avivom otići u planine Ketskil. Danijel će biti zaokupljen ritualnim stupanjem u društvo dečaka iz kraja, ostavljajući Klaru i Sajmona da se snalaze kako znaju i umeju. Ali te 1969. još su bili kao jedno, kao da drugačije nije ni moguće.
„Idem i ja“, rekla je Klara.
„I ja“, reče Sajmon.
„A kako ćemo zakazati?“, upita Varja, koja je, kao trinaestogodišnjakinja, znala da u životu ništa nije besplatno. „Koliko ona to naplaćuje?“
Danijel se namršti. „Saznaću.“
***
Odlomak iz romana Besmrtnici, Koi Bendžamin, koji možete kupiti po promotivnoj ceni, u izdanju Booka.
