Počelo je Izabelinim telefonskim pozivom. Zanimalo ju je gde je Kristofer, a ja sam se našla u neprijatnoj situaciji jer sam morala da joj kažem da ne znam. Njoj je to sigurno zazvučalo neverovatno. Nisam joj rekla da Kristofer i ja već šest meseci ne živimo zajedno, i da sa njenim sinom nisam progovorila ni reč skoro mesec dana.

Moju nemogućnost da je obavestim o Kristoferovom mestu boravka smatrala je neshvatljivom, i uzvratila mi je oštro, mada ne i veoma iznenađeno, što je nekako pogoršalo celu stvar. Osećala sam se poniženo i nelagodno, osećanja oduvek karakteristična za moj odnos sa Izabelom i Markom. I to uprkos tome što mi je Kristofer rekao da i ja na njih delujem potpuno isto, i da bi trebalo da pokušam da ne budem tako uzdržana, jer se to olako protumači kao neka vrsta arogancije.

Kejti Kitamura: Razdvojenost, Booka

Zar ne znam, pitao bi me, da neki ljudi misle da sam snob? Nisam znala. Naš brak su činile stvari koje je Kristofer znao i stvari koje ja nisam znala. Nije se radilo samo o intelektu, iako je i tu Kristofer bio u prednosti, bez sumnje je bio pametan čovek. Radilo se o prećutanom, o informacijama koje je on imao, a ja nisam. Ukratko, radilo se o neverstvima – izdajstvo uvek stavlja jednog partnera u položaj znanja, a drugog drži u neznanju.

Ali nije čak ni izdajstvo nužno bilo glavni razlog propasti našeg braka. Dogodilo se to polako, čak i pošto smo se složili da ćemo živeti odvojeno, bilo je praktičnih stvari koje su razgrađivanje jednog braka činile teškim poduhvatom. Ta nas je mogućnost toliko plašila da sam se pitala da li se neko od nas dvoje možda predomišlja, da li je oklevanje uzidano u same temelje birokratije, povereno gomilama papira i onlajn-formulara koje smo s tolikim žarom izbegavali.

I tako je bilo potpuno razumljivo što me je Izabela pozvala da se raspita o Kristoferu. Ostavila sam mu tri poruke, rekla je, kad ga zovem, uključuje se govorna pošta, a poslednji put kada sam ga zvala čuo se strani signal za zvono…

Rekla je strani s poznatom mešavinom sumnje, mistifikovanja (nije mogla ni da zamisli da bi njen sin jedinac zbog nečega poželeo da se udalji iz njene blizine), i povređenosti. Tad su mi se vratile reči, izrazi koje sam slušala tokom trajanja našeg braka: ti si strankinja, uvek si bila pomalo tuđinka, dobra je ona, ali nije kao mi, osećamo se kao da te ne znamo (a onda, konačno, ono što bi sigurno rekla da joj je Kristofer rekao da smo gotovi), možda je tako bolje, na kraju krajeva, ona nikada nije ni bila naša. … tako da bih veoma volela da znam gde mi je tačno sin.

Glava je odmah počela da mi pulsira. Mesec dana nisam razgovarala s Kristoferom. Poslednji naš razgovor bio je preko telefona. Kristofer je rekao da, iako je jasno da se nećemo miriti, ne želi da započne taj proces – tu je reč upotrebio, indiciju za nešto neprekidno i trajno, a ne za odlučnu i jednokratnu radnju, i naravno da je bio u pravu, razvod je nešto mnogo više organsko, nekako mnogo uslovljenije nego što se na prvi pogled činilo – obaveštavanja ljudi.

Da li bi to moglo da ostane između nas? Oklevala sam, ne zato što se nisam slagala s tim osećanjem – odluka je tada bila još sveža, i mislila sam da se Kristofer oseća slično kao ja, da nismo još shvatili kako da ispričamo priču o našem raskidu. Ali nije mi se dopadao osećaj saučesništva, bio mi je nepoveziv sa stvarnošću i besmislen. Ipak sam rekla da. Pošto je čuo oklevanje u mom glasu, Kristofer mi je tražio da mu to obećam. Obećaj da nikome nećeš reći, makar zasad, dok se ne čujemo ponovo. Iako razljućena, pristala sam, i prekinula vezu.

Bio je to naš poslednji razgovor. A sada kada sam ostala pri tome da ne znam gde je Kristofer, Izabela se kratko nasmejala pre nego što mi je rekla: Ne budi smešna. Razgovarala sam s Kristoferom pre tri nedelje, i rekao mi je da idete u Grčku. Mnogo mi je bilo teško da ga nađem, i pošto si ti očigledno ovde u Engleskoj, mogu samo da pretpostavim da je otišao u Grčku bez tebe.

Previše sam bila zbunjena da bih joj odgovorila. Nisam mogla da shvatim zašto bi joj Kristofer rekao da smo zajedno u Grčkoj, nisam čak ni znala da planira da ode iz zemlje. Nastavila je: Mnogo je radio, znam da je tamo zbog nekog istraživanja, i…

Spustila je ton na način koji mi je bilo teško da prozrem, možda je zaista oklevala, a možda se i pretvarala, nije joj bila strana takva manipulacija. … brinem se za njega.

Ta mi izjava nije odmah zazvučala ubedljivo, i nisam ozbiljno shvatila njenu zabrinutost. Izabela je mislila da je njen odnos s Kristoferom bio bolji nego što zaista jeste, logična majčinska greška, ali tom prilikom je dovela do neobičnog ponašanja s njene strane. Nekada bih u ovakvoj

Sada sam uglavnom osećala strah dok sam je slušala kako dalje priča. Nije bio sasvim svoj, zvala sam da pitam da li vas dvoje – ponovo to vas dvoje, jasno je da ništa nije znala, da joj se Kristofer nije poverio – možda želite da dođete malo na selo, na svež vazduh. Tada mi je Kristofer rekao da idete u Grčku, da ti moraš da završiš neki prevod, a da on ide da istražuje. Ali sada – uzdahnula je ljutito – vidim da si ti u Londonu, a on se ne javlja na telefon.

Ne znam gde je Kristofer.

Napravila je kratku stanku pre nego što je nastavila.

U svakom slučaju, moraš odmah da ideš da ga nađeš. Znaš koliko mi je intuicija snažna, znam da nešto nije kako treba, ne liči na njega da mi se ne javlja.

Iz tog Izabelinog telefonskog poziva ishodile su mnoge stvari koje su mi čak i sada neobične. Jedna od njih je to što sam je poslušala i otišla u Grčku, koju nisam nikada želela da posetim, s ciljem koji mi ni najmanje nije bio jasan. Istina, Kristofer je bio slagao Izabelu kada je rekao da idemo zajedno u Grčku. Da nije želeo svojoj majci da kaže da živimo odvojeno, lako mu je bilo da izmisli izgovor da otputuje sam – da sam morala na neku konferenciju, da sam želela da budem s drugaricom i njeno troje dece, kojoj su uvek trebali pomoć i društvo.

Ili je mogao da joj saopšti neku poluistinu, bar početak, da smo odlučili da se malo odmorimo. Od čega ili gde, mogla bi da pita. Ali on ništa od toga nije uradio, možda zato što mu je bilo lakše da laže, ili zato što je bilo lakše pustiti majku da pretpostavlja šta god želi – iako su nesporazumi, pošto je šteta već bila nastala, Izabeli bili naročito teški. Tada sam shvatila da moramo da formalizujemo stanje u kome se nalazimo. Već sam odlučila da Kristoferu tražim razvod, tako da bih mogla da odem u Grčku i da to uradim lično.

***

Odlomak iz romana Razdvojenost, Kejti Kitamura, Booka.

Knjigu po promo ceni možete poručiti OVDE.

Sito&Rešeto newsletter
Nedeljni pregled najinteresantnijih tekstova sa Vašeg omiljenog portala.

OSTAVITE KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.