Nemam vremena ili još gore, U haosu sam, rečenice su koje često čujemo ili izgovaramo.
Savremeni ritam života nam je glavno objašnjenje, a gusti raspored svih drugih oko nas dodatna potvrda uverenja da je prosto takav tempo života. U ovom uverenju se krije samo deo istine, a na osnovu njega se često zaključuje da se tu ne može ništa osim da se trpi i juri na sve strane.
Međutim, ako okolnosti i zahteve oko nas pogledamo kroz prizmu nekih važnih geštaltističkih pojmova, možemo naći ključ za promenu i osloboditi sebe prezauzetosti i haosa koji stvaramo. Ti magični pojmovi su “mora”, “treba”, “želim” i “hoću”, i uz njih nam treba baterijska lampa u vidu svesnosti, koja nam daje mogućnost da ove kategorije dobro sagledamo i pratimo u svome mišljenju i ponašanju. Oni određuju izbore koje ćemo napraviti, a ovi izbori nas vode od harmonije do haosa i obrnuto.
Svi znamo da reč “moram” označava kategoriju u odnosu na koju nemam drugog izbora.
Međutim, ako se malo duže zadržimo na ovom pojmu, uđemo u analizu, zaključićemo da je skoro sve, ipak, stvar izbora. “Moram da spavam”, znači, zapravo, “Biram da se sada odmorim”, “Moram da radim”, znači da biram da budem egzistencijalno sigurna.
Zapravo, kao što kaže jedna narodna izreka “Mora samo da se umre, i ništa više”. Sve ostalo su naši izbori za koje verujemo da nas vode do nekih ciljeva. Ista stvar je i sa pojmom “treba”. Kada verujemo da nešto treba učiniti, zapravo, mislimo da će nas to nešto dovesti do željenog cilja. I tu dolazimo na teren želja, onih od kojih sve i kreće. A želja ima toliko mnogo da iz njih možemo stvoriti nebrojeno mnogo “treba” i “mora” koji onda lako naprave haotično stanje prezauzetosti.
Reč koja uvodi red i daje mogućnost da prevaziđemo panično trčanje maratona u realizaciji želja, jeste reč “hoću”.
Što više svojih želja želimo da ispunimo, to nam je tračanje intenzivnije i dugotrajnije.
U tom lancu želim-treba-moram često se i ne pitamo da li zaista hoćemo sve to i po toj ceni. Jer, za ostvarenje svake želje, potrebno je platiti određenu cenu u energiji, vremenu i na još mnogo drugih načina. Želeći da zadovoljimo gomilu želja, trošimo previše energije i vremena kreirajući nedostatak i jednog i drugog. Tako ostajemo bez energije, umorni, iscrpljeni, teški, emocionalno tupi, depresivni i slabi, sa jedne strane. A sa druge strane, ostajemo bez vremena. Što je manje energije u nama, to je slabija i naša sposobnost organizovanja vremena pa upadamo u zamku u kojoj po automatizmu radimo ono što mislimo da treba i mora.
“Hoću” je pojam koji nam omogućava da uvedemo red u svoje želje razvrstavajaći ih na one koje hoćemo da ispunimo u ovom trenutku i one koje će sačekati neko drugo vreme.
Ovaj red se uvodi tako što se najpre ima svesnost o tome da se ništa ne mora i da ništa ne treba, kao i da se ne mora zadovoljiti svaka želja.
Realno, svaka želja se i ne može zadovoljiti u svakom trenutku, jer ako želim da spavam, gledam film i budem na koncertu u isto vreme, mogu zadovoljiti samo jednu od njih a ostalih se moram odreći u tom trenutku. Besmisleno je da pokušavam da gledam film tako što ću zaspati posle pet minuta na neudobnoj sofi, trzajući se pred jakim svetlom i zvucima. Jer u tom slučaju, u pokušaju da se ne odreknem ničega, ni filma ni spavanja, niti gledam film, niti spavam kako valja.
Otuda, da bismo oslobodili sebe i svoje vreme, pored svesnosti o tome da se ništa ne mora, važno je da budemo svesni koja je naša dominantna želja, kolika je cena koju treba da platimo za nju, u vremenu i energiji, i čega se u tom slučaju odričemo.
Odričemo se, inače, neprestano, samo ponekad u pokušaju da se ne odreknemo ničega, uspemo da se nesvesno odreknemo skoro svega, a pre svega vremena i reda.
Važno je znati ponekad dati sebi slobodu od tolikih želja pa reći – Želim, ali neću, jer ne moram da uradim sve što želim.
Važno je i biti svestan toga da je nedostatak vremena, takođe, izbor u kojem je želja za vremenom izgubila bitku sa željom za nečim drugim.