Patite li od sindroma – nije mi ništa?!

Kada kao sasvim mali, neoprezno naletimo na neku prepreku na putu, padnemo i ogulimo kolena, i počnemo da se deremo iz sveg glasa, teško da će nam neko reći – deri se slobodno onoliko koliko te boli!

Jer, nije prijatno slušati nečije dranje. To uznemirava narod, stvara neprijatan osećaj svima koji su došli po svoju razbibrigu u parkić ili u vrtić. Ono što najčešće čujemo kada se po prvi put iznenada suočavamo sa tim da ovaj život može da zaboli jeste – Ustani, nije to ništa!  Otresi prašinu sa sebe i pravi se kao da se ništa nije dogodilo. Nemoj da cmizdriš kao neka seka Persa!

Budi jak, stisni zube, nemoj da neko slučajno vidi da si slab ili da te nešto boli! Pa tako nastavi dalje kroz život, preko prve loše ocene u školi,  onda kada te klinci iz razreda ismevaju, kad popiješ prvu “korpu”, kada te neko ostavi , kad te odbiju na konkursu za posao, kada šefu ne valja ništa od onoga što radiš, kad ne znaš kako da izađeš iz minusa, kad si bolestan ili iscrpljen.

Glavu gore, smisli neku prigodnu priču, za sebe i druge i nabaci osmeh “nije mi ništa”.

Dobro, tačno je da nije lepo uznemiravati čitav svet svojim bolnim mestima, kvariti drugima raspoloženja i masirati ljude okolo, kao što je tačno da u određenim situacijama, i ispred nekih ljudi priznanje slabosti može da prizove samo još više nevolja, ali da li je konstantno glumljenje supermena ili super-žene baš tako dobro rešenje?

Jasno je i to da se ni nama samima ne dopada da budemo u stanju bola, očaja i nemoći, ali da li zaista ne boli, ako se pravimo da se baš ništa strašno nije dogodilo?

Postoji nekoliko loših efekata ovog nadmoćnog samouzdizanja od realnosti.

Prvi proizilazi iz nepoštovanja sopstvenog iskustva i svoje celovitosti, zbog kojeg se cepamo na dva dela, ne verujemo sami sebi i borimo se protiv sebe. U toj borbi, da bi onaj deo nas kojem kao nije ništa mogao da pobedi, on mora da negira ili unizi drugi deo nas. Na taj način činimo neku vrstu zločina prema sebi i trošimo mnogo energije da bi smo nosili svoju krunu ili ponosnu masku.

Istrajavanje u neosetljivosti za svoje, ali i za tuđe slabosti i bolove, i njihovo odbacivanje čini da ne volimo te delove sebe ili da ih ne volimo u drugima.

Tada se može desiti da postanemo grubi i neosetljivi, prezahtevni prema sebi i svetu. Osim toga, zbog neosetljivosti na bol možemo dugo da se krčkamo na tihoj vatri ili da gutamo eksere sa osmehom na licu, ili drugačije rečeno da prihvatamo ono što nam smeta i što nam ne prija, kako ne bismo ispali slabi i preosetljivi. Postajemo borci za svoju super-heroj misiju i hvatamo metke u letu koji prolaze kroz nas dok mi i dalje stojimo na nogama. Nismo nikada umorni, uvek možemo da radimo još, nikakva teškoća nama ne može ništa, sve dok nas na kraju to “ništa ” ne pokosi u poslednjoj rundi.

Posebno u svetu koji zahteva mnogo i prašta malo. U surovoj borbi za dostojanstveni opstanak, očekuje se da udarce podnosimo “muški”. Neki od nas se sete i toga da možda nije loše i “praviti se mrtav” dok opasnost prođe ali retko će neko iskreno reći da je ranjen.

Međutim, ranama je potrebno lečenje. Važno je dati sebi mogućnost za oporavak, kao što je potrebno odmoriti i uzeti vitamine kada nas obori neki od sezonskih virusa. U suprotnom, svaki sledeći udarac više boli, ako pogađa u rovito mesto.

Zbog toga je važno da vidimo svoje slabe tačke i prepoznamo svoja bolna mesta, jer drugačije ne možemo sebi pružiti mogućnost za isceljenje. Ako smo pali i ako smo povređeni, nije smak sveta, to je samo životno iskustvo koje boli, ono koje traži da priuštimo sebi negu, pažnju, vreme i prostor za oporavak.

I naravno, nisu neophodni dranje, kukanje ili drama, kao ni traženje velike pažnje od drugih, dovoljno je da smo svesni  toga da jeste teško, ali da će proći ako se potrudimo da sebe dobro negujemo dok traje. Kao i da budemo svesni toga da sami sebi možemo da pružimo sve  ono što nam je potrebno za isceljenje.

Kukanje zaista ne pomaže, ali briga o sebi i ljubav prema sebi, kao i prihvatanje sopstvene slabosti ima lekovito dejstvo. A ako ima nekog ko može da poljubi da prođe, još bolje.