Verovatno vam se dešava da u velikom broju viđate oko sebe ljude koji se žale, pričaju o raznim neprijatnim dešavanjima na poslu, u državi, u saobraćaju, na televiziji, detaljno ili manje detaljno raspredajući o elementima svog nezadovoljstva.

Ono što je zajedničko za sve nas kada se žalimo i negodujemo jeste to da smo fokusirani na ideju o tome kako bi nešto trebalo da bude i svoje nezadovoljstvo time što tako nije.

Katarina Krstić Gestalt life coach i savetnik, HR Consultant
Katarina Krstić
Gestalt life coach i savetnik,
HR Consultant

Ovu ’’trebalo bi da’’ ideju gradimo na osnovu svojih želja i na osnovu onoga što nam je servirano kao model ispravnog življenja i funkcionisanja sveta oko nas.

Mislimo da bi ljudi trebalo da budu prijatni prema drugima, spremni da reaguju odgovorno i savesno, da teže napretku, poštuju druge oko sebe, da budu spremni da saslušaju i uvaže, i sve to mislimo samo zato što to želimo. Lista je beskrajno dugačka, a isti takav je i onaj spisak koji govori o tome kako bi svet trebao da funkcioniše i šta bi u njemu smelo da se dešava, a šta ne.  Svi mi mislimo da bi stvari trebalo da budu onakve kako mi zapravo želimo da budu, jer je tako najbolje i najpametnije. Nažalost, svet oko nas nema ambicije da radi na tome da nas zadovolji, ima on neka preča posla.

Usmerenost na to kako bismo voleli da izgleda svet oko nas, onda kada on nije takav, posebno u onim temama na koje nismo u mogućnosti da utičemo, prirodno nas dovodi do stanja nezadovoljstva.

I onda kada su u pitanju velike globalne stvari i onda kada se radi o onim našim sitnim željama, ako je fokus na onome što nije u skladu sa našim očekivanjima, javlja se nezadovoljstvo iz kojeg, srećom, možemo da pronađemo izlaz krećući se u dva pozitivna pravca. Jedan od njih je da svoje nezadovoljstvo pretvorimo u podsticaj da preduzmemo akciju da stvari dovedemo u željeno stanje, a drugi je spremnost da, ukoliko nije moguće promeniti okolnosti, pokušamo da ih prihvatimo takve kakve jesu i živimo u miru sa njima.

Međutim, mnogo češće se dešava da ne radimo ni jedno ni drugo već se krećemo trećim putem – putem produbljivanja i negovanja nezadovoljstva, ponekad čak i dožvotno.

Sa takvom strategijom, koje često nismo ni svesni, niti prihvatamo, niti delujemo, već prosto ostajemo u stanju nezadovoljstva koje uvećavamo i negujemo tako što ga se stalno podsećamo i uvećavamo deleći sa drugima.

Ponekad deluje kao da jedva čekamo da se ponovo dogodi nešto što će nas podsetiti na to koliko smo nezadovoljni kako bismo ponovo mogli da pametujemo, gunđamo i da se žalimo.

Često je u osnovi ovakavog izbora odbijanje da se svet i drugi ljudi prihvate onakvim kakvi jestu, nesavršeni i neusklađeni sa našim željama i potrebama. Iza ovog odbijanja često se krije zahtev prema svetu da on treba da se ponaša u skladu sa nama, umesto da prihvatimo zadatak da se mi usklađuju sa njim. Ponekad se čini da imamo u sebi neku naivnu ideju da samim neprihvatanjem činimo nešto ili održavamo stvari u određenom redu. Kao da verujemo da ako mi to ne prihvatimo, onda toga neće ni biti, pa zbog toga odbijamo nešto i iznova se iznenađujemo i čudimo kada se opet pojavi.

Prihvatanje nije mirenje već aktivno življenje u kojem smo u balansu sa onim što jeste i usmereni na ono što bi moglo, a ne na ono što bi trebalo da bude.

Prihvatanje je uslov svake realne promene u kojoj postoji radosno kretanje ka boljem i lepšem, bez nepotrebnog trošenja snage na ono što nije i ne može biti sada i ovde. Kroz prihvatanje realnosti nalazimo svoju tačku snage da delujemo svrsishodno i efikasno i uživamo u plodovima svoga dejstva.

Svoju opremu za plažu bolje je prilagoditi njenim osobinama, jer se ona svakako neće prilagoditi našim rekvizitima. Ni Sunce neće sijati slabije zato što nam je vruće i umesto nezadovoljstva temperaturnim uslovima, lakše je živeti ukoliko se orijentišemo na to kako ćemo se rashladiti i ugoditi sebi.

Da bismo bili zadovoljni svojim letovanjem, skijanjem, radnim mestom, ljudima koji nas okružuju, svojom decom, partnerom i svime što nas iz dana u dan okružuje ili presreće na putu, važno je da budemo svesni toga da to zadovoljstvo zavisi od naše sposobnosti da se kreativno prilagođavamo realnosti i biramo način na koji je sagledavamo, a ne od naše upornosti da po hiljaditi put žalimo zbog toga što stvari nisu onakve kako bismo ih mi napravili da smo imali priliku da se igramo Boga i kreiramo svet.

Ukoliko smo spremni da se u ovom pravcu menjamo, važno je da naučimo da prepoznajemo kada i kako upadamo u akciju neprihvatanja sveta oko nas ili sveta koji je u nama.

Način na koji bismo to mogli u većoj meri da osvestimo jeste da, kada prepoznamo da smo nečim nezadovoljni, prosto postavimo sebi nekoliko pitanja:

  • Šta je ono što trenutno ne prihvatam?
  • Šta je ono što trenutno želim nasuprot toga i u kojoj meri je to realno i moguće?
  • Da li ću gajenjem i održavanjem svog nezadovoljstva napraviti promenu koju želim?
  • Šta realno mogu da učinim da stvari budu više u skladu sa mojim željama?
  • Šta bi se dogodilo ukoliko odlučim da prihvatim stvari kakve jesu i kakve bi oblike i efekte tada moje delovanje moglo da ima?

Jednom, kada naučimo da prihvatimo, postajemo svesni da sam taj čin menja svet oko nas i donosi nam mogućnost da sagledamo njegove razne lepote koje su nam bila izvan fokusa dok smo se bavili onim što nam se ne sviđa.

Jer, ako sedimo na plaži nezadovoljni lošom hranom kojom su nas poslužili za ručak, nećemo biti u stanju da uživamo u predivnom predelu koji nam se nalazi ispred očiju, niti u opuštenom rashlađujućem plutanju po velikom svežem plavetnilu koje nam je na dohvat ruke.

Sito&Rešeto newsletter
Nedeljni pregled najinteresantnijih tekstova sa Vašeg omiljenog portala.

2 KOMENTARI

  1. Odlican poucan tekst, kao i svi koje sam do sad procitala od Katarine Krstic. Jednostavno, konkretno slikovito i prakticno objasnjeno. Bravo i hvala!

OSTAVITE KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.