Neponovljiva, suptilna i nikad do kraja ostvarena individualnost svakog od nas gradi se od one prve hemijske reakcije u kojoj smo stvoreni kao potpuno novo, jedinstveno ljudsko biće.

Katarina Krstić Gestalt life coach i savetnik, HR Consultant
Katarina Krstić
Gestalt life coach i savetnik,
HR Consultant

Biće satkano od mogućnosti, dobijenih od svih onih koji su bili ovde pre nas i potencijala svih onih koji će doći kasnije.

U tom moru prilika, koje su nam bespovratno i bezuslovno date, plivamo istražujući obale svojih granica i tokove svoje suštine. Najpre ne znajući za sebe, gurani silom razvoja, otiskujemo se i izdvajamo iz celine, udišući svoj prvi komad vazduha i započinjemo put traženja i osvajanja svoje individualnosti.

Još uvek nesvesni sebe kao odvojenog bića, u tom trenutku nismo u stanju da izrazimo – Dišem dakle postojim, a jeste baš tako, i osećamo sebe kao deo nečeg većeg iz čega izranjamo lagano krećući da tražimo svoje granice i svoje obećane zemlje. Na tom putu, milion je znakova koji nam govore i kuda i kako. Učimo da mislimo, da bismo na osnovu toga jednog dana mogli da zaključimo da postojimo.

U tom učenju oslanjamo se na iskusnije koji nam tumače svet iz svoje perspektive i predano slažemo dobijene poruke u pakete znanja stičući osećanje sigurnosti u to ko smo mi, ko su svi oni drugi oko nas i kako se možemo čuti, razumeti, približiti ili međusobno distancirati.

Sve nam se lepo kaže, i ko jesmo i ko bi trebalo da budemo, šta da osećamo, mislimo i radimo da bismo bili ono što treba da postanemo.

Ispisujemo u svoju zbirku recepata, potrebne sastojke za smešu naše ličnosti i tako znamo kako treba biti dobar, kako graditi prijateljstva, kako učiti, kada treba biti gladan, šta reći a šta prećutati, kada i koga voleti a kada osuditi i sebe i druge.

Učimo se ljubavi i ne-ljubavi kroz usvojene procese suđenja i tako počinjemo da volimo samo neke delove sebe dok druge ne volimo ili čak  počinjemo i da preziremo. Na isti način sagledavamo i ljude i prilike oko sebe i započinjemo bitku za odbranu i očuvanje onoga što je voljeno i odbacivanje svega nevoljenog. Unutar sebe počinjemo da postavljamo granice i sistematski razvijamo sposobnost da izolujemo sve ono za šta verujemo da nije dobro ili da ne bi trebalo da postoji u nama, jer ga nismo u stanju uskladiti sa slikom koju želimo da vidimo onda kada pomislimo na sebe same.

Tada, sve u nama, što nije dobilo pravo na postojanje, počinjemo snažno da gušimo sa namerom da ga u potpunosti uništimo, neshvatajući da time uništavamo svoju energiju, svoje mogućnosti i svoju punoću. Odričemo se svojih snova, odbacujemo svoje težnje, isključujemo svoja osećanja, prebacujemo negde izvan sebe sve što osudjujemo, pravići od sebe i sveta bojno polje u kojem se sami sa sobom ne slažemo.

Ono što sam Ja bori se sa onim što mislim da jesam ili bi trebalo da budem, a taj rat se kao i svaki drugi vodi oko granica.

Progonimo iz sebe delove sopstvenog bića i migriramo ih preko granica u daleki i bliski svet, kako bi u našem carstvu vladao mir i kako bi nestalo unutrašnje tenzije, ne shvatajući da prognani uvek žele da se vrate kući i da istiskivanje sebe vodi u osećanje praznine koja se ne može popuniti ničim drugim osim onim delovima koji zaista nedostaju.

U želji da se zaštitimo od povratnika, usavršavamo oružja i jačamo granice jer, u strahu su velike oči i svako može biti neprijatelj. Opasani bodljikavim žicama, debelim zidovima koje dižemo oko sebe, borimo se i sa onima koje smo izbacili napolje ali i sa domaćim izdajnicima u vidu neprimerenih misli, želja, stanja i osećanja, davno napuštenih snova, iznenadnih promena raspoloženja i burnih neželjenih reakcija.

Pregovaramo sa sobom i oko sebe ali je teško ostvariti trajni mir. Što je više nemira i povremenih pobuna koje eskaliraju u nama veća je potreba da branimo koncepte koji nas makar na trenutak čine mirnim. Onda jačamo ličnu propagandu, kreiramo i iznosimo priče o sebi,  glasno govorimo ili šapućemo sebi u bradu i dok cenzura postaje sve jača, ne postavljamo više pitanje da li smo preterali jer  je mnogo puta ponovljena laž postala istina.

Da, to smo mi – dobri, pravedni, humani, odvažni, iskreni, moralni, dobronamerni ljudi, oni koji imaju bezbroj ”ja nikad” i ”ja uvek” ili isto toliko ”treba” i ”mora” nepokolebljivih principa za sebe i za svet.

Tu osmišljenu istinu o sebi moramo fanatično braniti, posebno onda kada se povremeno pojave i neke glasine o nama koje brzo i aktivno demantujemo i prepokrivamo novim izjavama za javnost, upinjući se da očuvamo dobar imidž o sebi. Drugačije kao da ne umemo da volimo sebe.

Strahovi vremenom postaju jači pa sve više sputavamo svoju slobodu kretanja i idemo samo dobro utabanim poznatim stazama, vidjamo se samo sa proverenim i poznatim ljudima i kreiramo svoje interakcije kroz ustaljene jednostavne i bezbedne obrasce pričajući stare, dosadne besmislene priče. Nekada i osećamo da nam je dosadno ali za to nismo krivi mi. Krivo je uvek okruženje koje je do svega toga dovelo sputavajući nas ružnim i opasnim preprekama koje nam postavlja.

U ovom procesu sužavanja sebe postaje nam povremeno i tesno dok nosimo svoje uniforme, pevamo samo svoje himne i negujemo posebne običaje udružujući sa samo sa onima za koje verujemo da su nam slični i odbacujući sve druge koji su sazidali neke drugačije zidove oko sebe. Grupišući se, trudimo se da se volimo i iznutra i spolja i često srećemo sa nemogućnošću da ono što zovemo ljubavlju održimo i razvijemo, jer je to što čuvamo satkano od ljubavi i mržnje u isto vreme.

Postajemo zaokruženo polje u kojem se ove dve sile smenjuju  povremeno nas čineći konfuznim, nesigurnim i tužnim a povremeno punim mržnje, opasnim i destruktivnim.

Okruženi ratovima koji počinju da  bujaju i izvan nas, ne prepoznajemo princip koji ovde vlada i koji se može izraziti ”kako unutra, tako i spolja”, princip koji nam govori da je sve što je oko nas refleksija naših unutrašnjih saveza i ratova.

Uprkos tome što ovaj rat vodimo da bismo sebe voleli i dobili ljubav drugih, zaštitili sebe od bola i odbacivanja, sve smo dalje od te mogućnosti a sve bliže njenom suprotnom polu. Ne volimo sebe, ne volimo druge, odbacujući se medjusobno i dodatno razmenjujući bes koji osećamo kao posledicu svog neuspeha. A neuspeh je zagarantovan jer se do ljubavi ne dolazi ratovanjem.

Ako i sami dođemo do saznanja da je dalje ratovanje besmisleno, vraćamo se stavu da je važno voleti sebe ali ne znamo kako, jer naša unutrašnja smeša ličnosti u kojoj plutaju delovi koje osećamo kao svoje i oni koje čak i ne vidimo u njoj, vri bez šanse da se pretvori u magiju unutrašnjeg jedinjenja koja će odisati ispunjenošću, energijom, ljubavlju i lakoćom postojanja.

Ono što nam je potrebno za ovo unutrašnje sjedinjenje jesu čvrste veze zajedništva koje se moraju uspostaviti između zatočenih, prognanih i osuđenih delova naše ličnosti, vlastodržaca, vladara u senci, glasnogovornika, sabotera, emigranata i ilegalaca. Ovo zajedništvo se mora otpočeti kroz iskreno i posvećeno upoznavanje u kojem nema unapred definisanih stavova nepoverenja i osude a ima jake i jasne želje da se spoznamo i zavolimo.

Ono se gradi kroz  spremnost da svaki delić sebe vidimo kao važan aspekt naše celine i pokušamo da shvatimo njegovu ulogu u našem neponovljivom jedinstvu.

Svaki taj deo nas je važan potencijal koji treba nanovo otkriti i u njemu pronaći razloge za ljubav, zahvalnost i savezništvo.  Treba ga pogledati drugim očima i umesto onog pretećeg osuđujućeg ”kako si mogao to da pomisliš” ili ”kako si mogla to da uradiš” preći na iskrenu želju da spoznamo kako se zaista dešava sve u nama, radoznalo i sa namerom da razumemo i prihvatimo raznovrsnost i bogatstvo koje postoji unutar nas.

Shvatajući  da svaki sastojak služi tome da gradi i čuva celinu koja je suština onoga što jesmo, u ovom iskrenom unutrašnjem razgovoru, prihvatamo nesavršenstvo svakog pojedinačnog aspekta, prepoznavajući nužnost međusobnog povezivanja. Otvoreno, iskreno i bez odbacivanja  susrećemo se, nekada i po prvi put sa teškoćama, patnjama, ograničenima ali i lepotom i mogućnostima svakog našeg elementa koji dobija novo značenje u kontekstu celine kojoj pripada.

U tom susretu stvara se lančana hemijska reakcija koja se oseća kao ljubav a ponaša kao sila integrisanja, koja rezultira osećanjem ispunjenosti i treperavosti. Srećni što se napokon vidimo i prihvatamo onakvi kakvi zaista jesmo, posebni, uvek isti i uvek novi, stapamo se u jedinstvo u kojem naša celovitost osvaja i unutrašnje i spoljašnje osmehe pokazujući svoju punu snagu i sjaj.  Zagrljeni u sebi tada možemo osetiti radost življenja i čarobnu lepotu sveta koji nas okružuje.

Tako ujedinjeni, šašavi i smešni, ozbiljni i veseli, mrki i zračeći, dobri i loši, nesebični i egocentrični, autentični i otvoreni,  kreiramo životnu silu koja stvara svoju ličnu neponovljivu magiju postojanja a onda je širi i izvan svojih granica kao talas koji kreće iznutra i u isto vreme prelazi napolje jer granice više nema.

Sito&Rešeto newsletter
Nedeljni pregled najinteresantnijih tekstova sa Vašeg omiljenog portala.

OSTAVITE KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.