Zašto je važno i kako napraviti razliku između istine i iskrenosti?

Odavno su nas već naučili da treba govoriti istinu jer je ona sveta i dobra. Mnogi se sećaju ozbiljnih osuda, pre svega roditelja i drugih odraslih, kada su pokušali nevešto da lažu, kako bi se izvukli iz neugodne situacije ili ostvarili nešto što je bilo zabranjeno.

Katarina Krstić Gestalt life coach i savetnik, HR Consultant
Katarina Krstić
Gestalt life coach i savetnik,
HR Consultant

Od tog kategoričnog  ’’ne sme se lagati’’, upamćenog u detinjstvu, do zrelosti, tokom koje niko i nigde više ne govori istinu, jer su svi postali “diplomate”, skoro da se nikada i ne zapitamo šta je to istina i ko je uopšte poznaje.

Svi nekako verujemo da znamo šta je prava istina i tvrdimo da je govorimo.

Neki ljudi su povremeno svesni toga da to baš i nije tako, ali retko će se ko pohvaliti time da ne govori istinu, priznati da je ne zna, ili se svesno izložiti riziku otvorenog i iskrenog saopštavanje onoga što misli baš u svakoj situaciji. To što ne želimo da se kockamo sa nepoželjnim “informacijama” neki zovu mudrošću, neki taktikom a neki foliranjem.

Kako god da gledamo na to, zanimljivo je istražiti zbog čega neki ljudi iznose uverenje da govore samo istinu, i šta takva pozicija za njih zapravo znači.

U svom poslu često srećem ljude koji izjavljuju da uvek govore istinu. Ponekad ih pitam zašto tako biraju i vrlo se često zbune takvim pitanjem. Deluje kao da je stav da istina nema alternativu toliko jako pozitivno utisnut, da se uopšte i ne preispituje njegova ispravnost već se samo neprimetno krši. Osim što je zanimljivo da se pitanje ispravnosti iznošenja uvek samo istine uopšte i ne postavlja, interesantno je i to što veliki broj ljudi veruje da zaista zna istinu, odnosno da je ono što poznaju, osećaju, misle i doživljavaju zapravo istina.

Na banalnom primeru to izgleda ovako. Moja prijateljica se ošišala i mislim da joj loše stoji. Zato biram da joj to kažem, jer verujem da je bolje da zna tu bolnu istinu, kako bi mogla nešto da uradi i popravi svoj izgled. Ovakva intervencija ’’istinom’’ deluje dobronamerno i korisno na prvi pogled, međutim, u njoj se krije jedna neprimetna zamka koja leži u verovanju da je ono šta ja mislim stvarno istina.

Ja mislim da joj loše stoji, dakle, istina je da loše izgleda sa tom frizurom. A gde je tu istina?

Neko drugi verovatno misli drugačije.

Mi pravimo veliku razliku kada postanemo svesni toga da mi zapravo nikada ne iznosimo istinu već jedino imamo mogućnost da iskreno saopštimo sopstveno mišljenje uz svesnost o tome da mi nismo vladaoci apsolutnog sveznanja.

Ako smo svesni subjektivnosti ličnog viđenja situacije, možemo se zapitati da li je neophodno i uopšte korisno da uvek iznesemo svoj stav? U ovoj konkretnoj situaciji možda zapravo mojoj prijateljici nova frizura stoji fenomenalno, samo ja nisam u stanju da to tako vidim, pa ću svojim komentarom napraviti štetu, a ne korist.

Ključna razlika je zapravo u prepoznavanju svog uverenja da tačno znamo šta je šta i kako je najbolje, jer sopstvenu perspektivu doživljavamo kao apsolutnu istinu i pokušavamo uz pomoć nje da usmeravamo druge.

Nesvesni raznih mogućnosti sagledavanja jedne iste situacije ulazimo neprestano u međusobna ubeđivanja, starajući često i napetost u odnosima sa drugima koja može da eskalira do pogubnih razmera. Dobronamerno se krećemo ka paklu međusobnih nerazumevanja i malih ili velikih ratova. Ponekad, ne prepoznajemo da je razlog ove borbe za istinu, ne dobronamernost i želja da se nekom pomogne ili da se nešto obavi na najbolji način, već lična sujeta ili želja da bude onako kako smo mi to zamislili.

Nemali broj ljudi koristi ’’istinu’’ kako bi druge ubedio da rade ono što oni žele, a često i kao način da se drugi povrede, osećaju poniženim ili nesrećnim, naravno, ’’za njihovo dobro’’.

Na sličan način pokušavamo istinom da vaspitamo i sami sebe i ova sklonost da brkamo svoj doživljaj ili stav sa istinom može nam napraviti štetu. Često se može čuti od nekih vrlo veštih ljudi da sebe vide lošim u nekim aspektima u kojima ih drugi vide kao izvrsne i obrnuto. Ovi ljudi se mogu vrlo borbeno i aktivno latiti raznih argumenata koji idu u prilog njihovoj “istini” nesvesni toga da se radi samo o verziji stvarnosti koju oni vide i zastupaju.

Istina u svojoj višeslojnosti, dubini i širini nije nam dostupna koliko god da se trudimo da je dohvatimo, ona je nesaglediva, a naši stavovi su rezultat složene dinamike u nama.

Postoje dani u kojima nam iz milion razloga svaka frizura deluje glupavo ili suprotno, veoma lepo. Ukoliko nismo svesni toga da su naši stavovi subjektivni slučajevi velikog broja raznih motiva i daleko od cele istine, onda zapravo propuštamo da budemo svesni sebe i svoje lične dinamike, pokušavajući da znamo kakvo nešto stvarno jeste ili kakvi smo mi.

Svesnost o tome da su naši stavovi samo način na koji trenutno vidimo, doživljavamo i interpretiramo realnost, može nam pomoći da saznamo više o sebi u ovom konkretnom trenutku.

Posebno je važno da budemo svesni svoje prirodne i ljudske sklonosti da u nekim trenucima nekritično i potpuno poverujemo kako smo neprikosnoveni vlasnici istine koju ćemo, za dobrobit drugih, ulepšano ili direktno da saspemo u lice ili je mudro sakrijemo. Važno je da budemo svesni i toga da se i sa “istinom” tj. ličnim doživljajem ili stavom, mogu manipulisati drugi ljudi i da ona, iako verujemo da je rezultat dobrih namera, može jednim delom u sebi sadržati i želju da se bude agresivan prema nekome ili želju da se drugima upravlja po svojoj volji.

Otvoreno iznošenje svojih stavova i uverenja ima mnogo prednosti, posebno ako se iznosi na način koji uvažava perspektivu drugih, njihove potrebe i ograničenja, a svesnost da naš doživljaj nije cela istina omogućava nam bolje razumevanje i veću korektnost u odnosima.

Iskrenost nas oslobađa, a verovanje u posedovanje istine često zarobljava i drži u pat pozicijama i zbog toga je važno da usmerimo pažnju na ovu razliku.

To možemo učiniti kroz nekoliko jednostavnih rečenica koje možemo koristiti tokom dana, povremeno zastajući i proveravajući da li smo ono što mislimo ili ono što misle drugi ljudi pobrkali sa istinom. Posebno u istuacijama u kojima su suočeni sa tenzijom, nerazumevanjem ili sukobom mišljenja, možemo zastati i u sebi izgovoriti sledeće rečenice:

– Ovo što ja sada mislim nije istina, već samo moj ugao gledanja na stvari.

– Ovo što ti sada misliš nije istina, već samo tvoj ugao gledanja na stvari.

– Ja ne znam istinu, ja znam šta ja sada i ovde mislim i osećam, ti ne znaš istinu, ti znaš šta ti sada i ovde misliš i osecaš.

Svesni ove razlike, lakše i bolje ćemo odlučiti šta ćemo razmeniti i na koji način, a ova razmena će biti korisnija jer nema ambiciju da nekog satera u ćošak zahtevom da prizna ono što neko drugi želi da čuje.

Sito&Rešeto newsletter
Nedeljni pregled najinteresantnijih tekstova sa Vašeg omiljenog portala.

OSTAVITE KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.