Suočeni sa ogromnim brojem zahteva, često dospevamo u situaciju da mislimo kako nemamo vremena za neke aktivnosti koje bi nam donele radost i zadovoljstvo.
Nekada imamo doživljaj da nemamo vremena ni za šta, osim da obavimo sve ono što se obaviti “mora”. Najčešće mislimo da je tako zato što se “brzo živi” ili zato što je “previše zahteva”, kao da su te dve stvari nešto što se nalazi negde izvan nas i da na njih mi lično nemamo nikakvog uticaja.
Gestalt life coach i savetnik,
HR Consultant
Prva stvar koja nam može koristiti da napravimo razliku između negovanja ovakvih stavova i mogućnosti za preuzimanje lične inicijative da promenimo okolnosti, jeste da osvestimo formulacije kojima definišemo ove kategorije.
Velika razlika pravi se samim tim što se misao – živi se brzo, zameni tačnijim definisanjem situacije kroz misao – ja živim brzo.
Potpuno je izvesno da oko nas žive ljudi za koje bismo mogli reći da “žive sporo”, kao i oni koji nisu izloženi prevelikom broju zahteva. Razlog za to je upravo u tome što postoji razlika i između iskaza – danas se previše traži od ljudi, i iskaza – danas ljudi previše traže od sebe i od života.
Ako se nalazimo u situaciji da mislimo da se od nas previše traži, zgodno bi bilo da ovu misao preformulišemo tako da sagledamo gde to mi sami previše tražimo i očekujemo od sebe.
Da li pokušavajući da uradimo što više stvari i dostignemo što više ciljeva, dobrovoljno ostajemo bez vremena koje nam je potrebno da posvetimo sebi, svom razvoju i svojim zadovoljstvima?
Problem svakako ne postoji ukoliko osećamo onu finu izbalansiranost kada je u pitanju naša raspodela energije i vremena, kada smo zadovoljni, zdravi, odmorni, poletni i efikasni. U toj situaciji “nema se vremena”, može biti samo dobar izgovor da ne pristanemo na neke aktivnosti za koje nismo dovoljno motivisani. Međutim, ukoliko zaista hronično osećamo da nemamo vremena za sebe, ukoliko osećamo umor, pad energije, nezadovoljstvo i hroničnu neprijatnu užurbanost, verovatno je da ne pravimo dobre izbore kada odlučujemo kako da potrošimo svoje vreme.
Ukoliko prepoznajemo da se nalazimo u takvoj situaciji ne bi bilo loše da makar jednu nedelju pratimo na šta tačno trošimo svoje vreme, koliko tačno vremena trošimo na svaku pojedinačnu aktivnost, koje ciljeve time postižemo i koliko to doprinosi našem opštem stanju zadovoljstva i energije.
Možemo najpre da krenemo od grupe važnih aktivnosti kojima smo posvećeni.
U nju spadaju sve one stvari koje redovno radimo, kao što su radni zadaci, obaveze u kući, aktivnosti koje proizilaze iz raznih socijalnih uloga koje imamo, sportske aktivnosti ili neke druge vezane za naša interesovanja. Kada sastavimo ovu listu, možemo napraviti analizu tokom koje ćemo se zapitati da li su nam sve te aktivnosti zaista potrebne. Da li među njima ima onih koje ne daju rezultat ili daju rezultat koji zapravo i ne doprinosi mnogo našoj sreći i ispunjenosti? I konačno, koju od njih možemo da izbacimo ili da smanjimo vreme koje joj posvećujemo?
Ukoliko se fokusiramo na to da ispratimo svoj trend trošenja vremena, važno je da budemo veoma pedantni u praćenju. Nije dovoljno da ispratimo samo one smislene krupne parčiće vremena koje trošimo na razne poslove ili konkretne stvari, već je neophodno da sagledamo sve što radimo.
Naprimer, komunikaciju koju imamo sa ljudima oko nas, koja može biti tipična i jednolična ili se sastojati od nesvrsishodnih razmena informacija, stavova i ideja o stvarima na koje ne možemo da utičemo, polučasovno prevrtanje kanala na televizoru, ili neke druge oblike “gubljenja vremena” kojih nismo uopšte svesni jer nam se čini da ne koštaju mnogo i jer su svi drugi oko nas očigledno spremni da plaćaju ovu cenu. Zato je važno da probamo da identifikujemo upravo ove navike “gubljenja vremena” i da donesemo neke odluke u vezi sa njima. Možemo da se zapitamo čemu nam one koriste, da li zaista daju dobre rezultate i šta bismo, umesto njih, bolje mogli da radimo za sebe?
Zbog toga je važno da kada napravimo ovu listu, obeležimo ovu vrstu aktivnosti kao posebnu kategoriju u vezi sa kojom postoji veliki potencijal za uštedu vremena.
Možemo joj dati ime – rasipanje vremena ili neki drugi, nama lično bliži, naziv koji će nas podsećati na pravu prirodu ovog skupa aktivnosti.
Sledeća važna grupa su aktivnosti koje smo preuzeli na sebe, a ne moraju da budu deo naše odgovornosti. Nije loše izdvojiti iz osnovne liste, posebnu listu svega onoga na šta trošimo vreme, a mogao bi neko drugi da preuzme na sebe. Zatim, analizirati ove aktivnosti i doneti odluke u vezi sa njima. Odluke treba da budu vremenski definisane i realne. Za to nam je važno da odredimo čije su tačno odgovornosti u pitanju i koja bi bila adekvatna raspodela u vezi sa njima. Pored toga, korisno bi bilo da znamo i koliko vremena bismo tačno time dobili.
Uz sve ovo, važno je da budemo svesni toga da sve što deluje malo, nije tako malo ako se posmatra kao deo veće celine i ako se udruži sa drugim mogućnostima. Ako sa ove liste skinemo po jednu aktivnost iz svake grupe, koja traje makar samo 20 minuta, možemo dobiti i taj dvadesetpeti sat koji nam stalno nedostaje. Na nivou meseca, to je novih 30 dodatnih sati, na nivou godine govorimo o 360 sati ili oko 15 dana, a na nivou jedne decenije 150 dodatnih dana usmerenog, radosnog, smislenog i ispunjenog vremena.
Onda još preostaje samo da nađemo odgovor na pitanje – na šta bismo potrošili vreme da imamo jedan ekstra sat dnevno.
