Često se ne razumemo međusobno, pokušavamo jedni druge da promenimo, kako bismo svet oko sebe videli na isti način, jer nam se čini da jedino tako možemo zajedno kroz život.
Zbog te potrebe da isto mislimo, radimo i želimo, formiramo krugove “naših” ljudi i onih koji su drugačiji i sve rade “pogrešno”. Ova želja za istim razmišljanjima i ponašanjima drugih zapravo je rezultat naše potrebe da se stvari odvijaju onako kako mi želimo.
Gestalt life coach i savetnik,
HR Consultant
Prirodno je da ne želimo frustracije, da nam neko sa drugačijim idejama kvari planove, da imamo sukobe interesa i da se borimo za svoje ideje.
Međutim, ukoliko ne prihvatimo različitosti i potrebu drugih da budu onakvi kakvi jesu, možemo u sebi razviti netrpeljivost, ljutnju, pa čak i mržnju prema onima koji žive drugačijim stilom života ili imaju stavove koji se ne slažu sa našim gledištima.
Prva reakcija u susretu sa tom različitošću je najčešće želja da druge ubedimo u svoju istinu, da ih preobratimo, promenimo, nateramo da shvate. Ukoliko krenemo u takvu akciju, ulazimo u tihi ili eksplozivni rat koji se vodi između nas i drugih, koji počinje sa nadom i entuzijazmom a završava se osećanjem besa i izneverenosti. U tom ratu, obe strane najčešće žele da onaj drugi “realno” sagledava stvari, nekako, naivno verujući da baš oni znaju tajnu onoga što zovemo realnost.
A ta naša realnost je zapravo slika koju svako od nas stvori o sebi i svom okruženju, slika koja se uvek razlikuje od slika svih drugih ljudi oko nas.
Svakome od nas, ta slika predstavlja mapu po kojoj se orijentišemo kada nekuda krenemo i nešto želimo da nađemo i da je ona savršeno tačna, niko od nas nikada ne bi zalutao. Nažalost, ipak svi lutamo, udaramo glavom o zid, upadamo u ćorsokake, ulećemo u bujice i opasne vode, ali i dalje verujemo da je naša mapa potpuno tačna i pokušavamo da ubedimo sve ostale oko nas da se njome služe.
Geštaltistička molitva nam pokazuje jedan od načina da živimo u miru sa svojom i tuđom nesavršenošću i autentičnošću dajući jednaka prava i sebi i drugima da budu ono što jesu i žive u skladu sa tim. Može nam pomoći onda kada se zaglavimo u nekom složenom odnosu da prihvatimo da je nemoguće da svi budemo isti i da sve bude po našoj želji.
Takođe, pomaže nam da shvatimo i to da ni mi sami ne moramo biti onakvi kakvi drugi očekuju ili žele da budemo i da je sasvim u redu da postavimo granice tamo gde nam odgovara.
Ukoliko osetimo frustraciju u nekom odnosu, ljutnju na nekoga ko od nas nešto traži ili nam nešto dragoceno ne pruža, možemo je iskoristiti tako što ćemo ispred sebe zamisliti osobu sa kojom imamo problem i zamišljajući da joj se obraćamo, reći:
Ja sam ja,
Ti si ti.
Ja činim svoje.
Ti činiš svoje.
Ja nisam na ovom svetu da bih ispunjavao/la tvoja očekivanja.
Niti si ti na ovom svetu da bi ispunjavao/la moja očekivanja.
Ako se sretnemo, može da nam bude lepo.
Ako ne, ne može se ništa.
Ove rečenice treba izgovarati polako i ostajati neko vreme sa svakom od njih, da bismo osetili njihovo dublje značenje.
Prva od njih, “Ja sam ja”, dovodi nas u kontakt sa svojom jedinstvenošću i ukazuje nam na to da smo mi unikatno i neponovljivo biće koje ne mora da bude kao bilo ko drugi i da razmišlja ili dela prema bilo čijoj zamisli.
Druga rečenica – Ti si ti, podseća nas na jedinstvenost i neponovljivost drugih ljudi oko nas. Na njihovo pravo da budu onakvi kakvi jesu, drugačiji od nas i dosledni sebi. Svako od nas “čini svoje”, ono u šta veruje i ono što je u skladu sa njegovom istinom i suštinom. Ako se susretnemo, pronađemo sličnosti koje nas povezuju, budemo u mogućnosti da se nekim delovima sebe dotaknemo i ostvarimo zdrav kontakt i razmenu, biće nam lepo zajedno bez potrebe da jedni druge menjamo. Ukoliko su naše slike sveta i naša očekivanja isuviše različita, možda ćemo se samo pozdraviti u prolazu na nekoj tački koja je ista na obe mape realnosti i mirno nastaviti svako svojim putem u potrazi za srećom.
