Katarina Krstić: Bolujemo od stresa ili umiremo od straha

Da li bolujemo od stresa ili umiremo od straha?

Stres, za neke neizbežan pratilac savremenog života, za neke “tihi ubica br 1”. Za neke druge samo teška muka svakodnevice. Pojam na koji smo navikli i koji uzimamo često zdravo za gotovo, verujući da tom rečju definišemo nešto što nikako ne možemo izbeći, kao što ne možemo izbeći prolaznost života, zalazak Sunca ili hladnu Košavu koja povremeno pikira baš naše ćoše života.

Deluje kao da mislimo da je stres neka radiokativna magla, nusprodukt života koji nema šta drugo da radi pa kruži svuda oko nas težeći da nas zagadi.

Pročitajte i ovo: Skrivena lica depresije – nasmejana depresija

Čini nam se da je stalno tu jer ga osećamo svuda u nama, počevši od vrhova prstiju, posebno ako stres dolazi kroz špicaste visoke cipele, do poslednje skockane ili raspakovane lokne na glavi. Reč koja znači svašta i sve, od koje se dobija čir na želucu, alergija na ceo svet, slabost u leđima i mislima, mučnina u stomaku, pesak u koncentraciji i oseka ili plima u osećanjima, praćena sušom volje i inflacijom radosti.

Pročitajte i ovo: Gde da nađem lek kad srce zaboli

Svikli već na njegovo postojanje, više se i ne pitamo gde je.

Pročitajte i ovo: Kako se rešiti tenzije u vratu i ramenima?

Nekada prosto kao nojevi zabijamo glavu u pesak i čekamo da prođe. Nekada ga tražimo u svakoj situaciji koja nas okružuje, oštreći se za borbu sa njim. Nekada savijenih ramena samo stojimo i izdržavamo. Svi znamo da je tu,  iako mu ne vidimo jasno ni lice ni oblik ne možemo da ne primetimo da kao neko nevodljivo čudovište današnjice, slama i prepada ljude oko nas. Vidimo ga na njihovim licima, zgrčenim telima, pognutim glavama, iskrivljenim vratovima, u oštrom koraku, ubrzanom disanju, povremenom vrištanju ili ispijanju decilitarskih ili miligramskih anksiolitika.

Pročitajte i ovo: Senka u seksualnosti

Kada nam postane dosta da nas vreba iza svakog ugla, rado bismo ga izazvali na dvoboj, ali ne možemo da ga nađemo u jasnoj formi i jednom komadu, jer on izviruje sa svih strana, iskače iz računara i telefona, pojavljuje se iznenada u liftu, redu za kasu u supermarketu, trubi iz susednog automobila, izviruje iz rupe na putu, krije se u pokvarenoj tehničkoj robi, ili se smeška u opasnoj krivini nekog nemogućeg zadatka koji smo upravo dobili.

Pročitajte i ovo: Doviđenja prošlosti, dobar dan živote

Pročitajte i ovo: Loše navike koje mogu da unište vaš odnos

On toliko multipliciran, a mi samo jedan jedini, zakonima prirode ograničeni, primerak ljudskog roda koji ne zna gde da ga udari i kako da ga se reši. Neki od nas pokušavaju da ga se reše ignorisanjem, pevanjem pesmice u sebi ili brojanjem do 10, trostrukim saltom u disanju  ili nekim drugim tehnikama koje donekle kao rade, sve dok ne ustanovimo da smo ipak prsli, nekad manje, a nekad više, u zavisnosti od toga šta smo mi to zapravo radili sa njim.

Pročitajte i ovo: Veliki Getsbi ljubav ili beg u tragičnu ljubav

A možda taj stres uopšte i ne postoji. Realno, njega niko nikad nije video!

Pročitajte i ovo: Sudbina Petra Pana i njegovih izabranica I deo

Opisujemo ga na milion razlčitih načina, nalazimo ga u svim bolestima, na svim planetarnim koordinatama i čini se da ćemo uz pomoć najnovijih tehničkih dostignuća uskoro da ga pronađemo i na Marsu. On se, kao i drugi religijski koncepti oseća negde iznutra, pa deluje kao da smo našli neko novo mitsko biće pred kojim smo slabi i nemoćni i pred kojim nam ostaje jedino da se molimo da nas ne dohvati mnogo jako.

Pročitajte i ovo: Ne bole ožiljci koje nosim, bole njihova imena

Ipak, ne možemo se tako lako izvući bacajući ga u folder – mitologija,  njega zaista možemo registrovati raznim preciznim instrumentima. Možemo da očitamo njegove vrlo složene  parametre u našem telu, da ga slikamo i provučemo kroz printer. To jeste dokaz da postoji, ali izgleda da ne živi tamo gde mi mislimo da živi i gde ga kao viđamo i tražimo.  Jer, kada se malo više pozabavimo njime, ne nalazimo ga nigde u okolini, nalazimo ga u stvari samo na jednom jedinom mestu na kojem zaista živi – u sebi.

Pročitajte i ovo: Sinhronicitet – čudesno tkanje našeg postojanja

Pročitajte i ovo: Šta je to dobar seks?!

I to ne bilo kakav odgovor, već skoro kao odgovor bespomoćnog čoveka na kojeg nasrće opasan i gladan lav, čoveka koji se sprema da se bori za život ili beži da sačuva glavu, zato što se zapravo plaši. Kada se malo duže promišlja na ovu temu, nekako se nameće ideja da je suština stresa zapravo u strahu. On je zapravo satkan od svih naših strahova, velikih i malih, realnih i nerealnih, svesnih i nesvesnih.

Pročitajte i ovo: Šta da radite kad stvari krenu nizbrdo

Strahova da nećemo stići da efikasno obavimo zadatke, da ćemo dobiti otkaz, da ćemo biti “ribani” ili kažnjeni, da će nam pasti sa glave najnoviji model fancy narcističke krune, da će nas neko prevariti, da nas neće voleti i ceniti dragi ljudi, da ćemo zbog nepažnje baciti ili izgubi novac, da nam deca neće izrasti u dobre i uspešne ljude, da će nas izdati kumovi i prijatelji, da ćemo se razboleti ili umreti pre vremena.

Pročitajte i ovo: Zaljubljujemo se u rane

Pa čak i ako je rezultat ljutnje i nezadovoljstva postojećim poslom, brakom ili drugim životnim udesima, stresa ne bi bilo kada se ne bismo plašili da rešavamo sve te pošasti, kada se ne bismo bojali novih nepoznatih situacija, tudje ljutnje ili razočarenja, pogrešnih poteza i fatalnih grešaka, sopstvenog besa ili autentičnih želja i potreba.

Pročitajte i ovo: Da li da kažem prijateljici da je muž vara?!

Strah nije loša stvar, on nam sugeriše da budemo oprezni i da se štitimo, ali preterni, nerealni, kontinuirani strah jeste neadekvatna reakcija na situaciju.

Pročitajte i ovo: Detoksikacija na balkanski način

Ono što u nama napaja ovaj strah posebnim volumenom i intenzitetom jeste naš lični narcizam, kojim sebi ne dajemo pravo na greške i nesavršenosti, a sama želja za savršenstvom, u sebi i oko sebe, svakodnevno puni bateriju kontinuiranog straha kojeg nekako više volimo da zovemo stresom.

Pročitajte i ovo: Nezdrava doza infantilnosti u vezi

Izgleda da je lepše reći “pod stresom sam” nego “plašim se” ili “crkavam od straha”, jer me u prvom slučaju muči težak savremeni život, a u drugom moram da priznam sebi i drugima, svoju ljudsku nesavršenost i slabost.

Pročitajte i ovo: Strast kao (ne)prijatelj partnerske ljubavi

Ali, nažalost, stresa se nećemo rešiti, ako se ne odlučimo na to da se rešimo savršenog klona sebe i ne prestanemo da ga odigravamo. Taj savršeni klon koji je mudar, moćan, brz, lep, pametan, uspešan, onaj koji radi lep posao za velike pare i uživa u životu, kao sa reklame, nema nikakav stres a i ako ga ima, on ga rešava dezodoransom ili omekšivačem.

Pročitajte i ovo: Zašto su visoko inteligentni ljudi često nesrećni?

On sve može i ničega se ne boji!

A mi, pobrkani sa njim, nesposobni za takva genijalna rešenja i prisilno uživljeni u ulogu, strahujemo da ga nećemo odigrati kako treba i nećemo uspeti da dograbimo njegove nove igračke ili zaslužiti aplauze. Taj kontinurani strah, koji u toj jurnjavi za superklonom doživljavamo  je konstantan, opravdan i realan jer svakako da nećemo uspeti u toj svojoj nameri, koliko god da se grčimo, stresiramo i borimo.

Ne tako davno, neki stariji ljudi koji su živeli bez stresa u isto tako teška vremena, čak i mnogo teža, imali su običaj da kažu ” i to je za ljude” onda kada bi se suočili sa nekom teškoćom ili nesposobnošću da reše probleme koji prevazilaze njihove moći. A naš savremeni stres-čovek veruje da sve može i na to kaže ” Da, to je za ljude ali ne i za mene”.

Pročitajte i ovo: Ne očekujem ništa od ove godine, očekuje ona od mene

Prihvatajući zahteve za savršenstvom, verujući da tako ulazimo u reklamu ili film, gutajući nekritično filozofiju stres-čoveka, jurimo za šargarepom koja svakog trenutka sve brže beži ispred nas. Strah da će nam život bez šargarepe biti premalo narandžast, vodi nas u trku u kojoj ćemo žrtvovati sve šta treba, pa i sopstveno zdravlje i život, kao da ne znamo da se bez šargarepe može živeti ali bez vazduha ne može nikako.

Pročitajte i ovo: Kako da znate da ste u vezi sa hroničnim preljubnikom

U tom zaustavljanju disanja, nevoljni da prihvatimo svoju nesavršenost i kažemo “ja to ne mogu a i ne moram” pravimo od sebe fabriku stresa i zagadjujemo lagano i sebe i svoju okolinu.

Pročitajte i ovo: Pokušaji bega u lažnu slobodu koji uništavaju vezu

Razjedinjeni, u masovnoj trici za malo šargarepa, sa imperativom da se mora najbrže i najelegantnije istrčati maraton do smrti, ne vidimo ni koga gazimo, ni ko nas gazi i tako odvojeni jedni od drugih, bez oslonaca koji bi nas činili jačim i manje uplašenima, laktamo se, trubimo jedni drugima, stvaramo usputne saplitače i dodatno pojačavamo svoj strah.

U tome nas bodri sistem koji se bazira na manipulaciji našim potrebama i strahovima, svakodnevno nam šaljući poruku da ćemo propasti ukoliko ne pokažemo svoju izuzetnost i spremnost da zaginemo za postignuće, praveći od nas konkurente koji čekaju da se nekom smrke, kako bi drugom svanulo. Pospešuje naše apetite koji postaju preveliki a nudi male porcije i ne ostavlja nam prostor da zastanemo i postanemo svesni toga da je cena u tom savremenom restoranu bezobrazno visoka.

Pročitajte i ovo: Sve što treba da znate o nesanici

Svako ima prava da jede gde i šta želi, pa može da se odluči i da ne pita za cenu. Problem nastaje onda kada ne znamo ni koliko smo zapravo gladni, ni koliko će biti gorka hrana, niti koliko ćemo je skupo platiti. A gladniji smo nego što nam je potrebno, ukus je mnogo gori nego što smo mislili, dok je cena izražena u valutama koje uopšte nismo očekivali i u iznosima koje sigurno nismo bili spremni da platimo.

Pročitajte i ovo: Zašto se žalimo, čak i kada nam dobro ide

Nekada prepoznajemo ovaj scenario ali mislimo da smo bolji i pametniji od drugih ili možda samo srećniji, pa se nama neće desiti ta tragedija kontinuranog samoplašenja. Nekada mislimo da baš tako mora ili jedino može, a nekada ne mislimo ništa, prosto trčimo kao i svi oko nas, pa šta bude.

Pročitajte i ovo: Kako da vežbanjem svesnosti povećamo osećaj zadovoljstva životom

Na kraju, od nečega se mora umreti, to je činjenica. Smrt se ne može izbeći. Stres na sreću može.

Znajući da ga stvaramo sopstvenim strahovima, uvek kada ga osetimo, možemo se pitati – čime sada sebe plašim i koliko je to realno?

Pročitajte i ovo: Perfekcionizam – glad za prihvaćenošću i ljubavlju

Ako se upustimo u svakodnevnu realnu analizu svojih strahova, verovatno ćemo otkriti da tako velikih opasnosti zapravo i nema. Nećemo izgubiti posao ako napravimo ponekad neku grešku ili ako ne uspemo da stignemo sve, nećemo izgubi život ako ponekad izgubimo posao, nećemo izgubiti ugled i ljubav ako ponekad izgubimo krunu, nećemo prestati da volimo sebe ako se suočimo sa tim da nismo savršeni, nećemo izgubiti radost ako ne dobijemo bonus i nećemo izgubiti zdravlje ako izgubimo nerealne, nepotrebne ili preterane strahove.

Zapravo, ključ za smanjenje stresa jeste upoznavanje i razrešavanje sopstvenih strahova, a to razrešavanje podrazumeva prihvatanje frustracija koje život nosi i odricanje od savršenstva i ponekih želja.

Pročitajte i ovo: Upoređivanje s drugima upropaštava ti život

To je prihvatanje saznanja da u životu ne možemo imati baš sve što želimo ali da  bez svega što želimo, možemo imati skoro sve što je važno i što nam je zapravo potrebno. A čini se da su to zdravlje, život i ljubav prema sebi i svetu.