Gledam je u kestenjaste oči, tražim sve ono što sam izmaštala o ovoj ženi, tražim prepoznavanje i sebe u njoj.

kata
Kata Granata Foto: Tamara Zidar

Sve mi izgleda kao ona večita igra poređenja, šta je bolje roman ili film, da li se podudaraju, da li film podseća na moje slike i emocije kojima sam obojila roman. Razgovor je autentično nezgrapan, grčevit i oslobađajući. Tražim je po svaku cenu, ne želim da odustanem iako jasno vidim da nje više tu nema. Odaje utisak “ovo među nama neće ići”, svesna sam toga i sama.

Moja tridesetosmogodišnja ja odlučuje da se povuče pred uvek nedoraslom i napadnom desetogodišnjakinjom. Suze mi nekontrolisano klize u “opuštenom” razgovoru uz čašu piva i limunadu.

Koliko je glupo toliko se ogoliti i time opteretiti nekoga ko to zaista ne traži od tebe? Ne mogu ni ko čovek da krivim pivo na prazan stomak, ni nesretno detinjstvo, ni nismo se dobro razumele. Razumele smo da se nismo razumele i da smo se oko toga razumele.

Ona je moj prvi internet flert, slučajno poznanstvo i preskočena stepenica.

Dok je ona mene čitala, ja sam nju gledala. Jasno mi je da to njoj nije prvi put, daleko je veštija i proračunatija nego što bi to volela da se vidi. Ne zameram joj ni malo, osećam da je taj oklop dugo pravljen od najfinijeg materijala. Jedan od onih iz Gospodara prstenova. I sama na momente, kada se uozbilji, bez onog ženskog i toplog osmeha, podseća na neku mladu ratnicu, mangupa spremnog da uleti u pičvajz, zalepi šamar nekom čisto jer joj se tako hoće. Sebe ne doživljavam naivno ali sedeći u tom bircuzu i odmeravajući “snage” i htenja, nemam želje da se femkam. Prošlo me je to odavno. Želim da je istinito, makar tog trenutka, bez obzira na sve.

Šta u stvari hoću da vam kažem ovim nepovezanim redovima?

Koliko je teško nekoga spoznati, bilo u stvarnom, a kamoli virtuelnom svetu. Onlajn svet i naša mala Fejsbuk geta nam omogućavaju pipkanja i dirkanja, zavirivanja i voajerisanja koja u stvarnom životu nisu moguća.

Kad nekog gledate u oči, slušate mu glas, ton, tempo kojim govori, neverbalne gestove, vi jasnije doživljavate osobu preko puta sebe. Dok gledate njene fotke, fimove, čitate romane ili tekstove, vi vidite fragmente. Te delove slagalice kasnije pokušavate da sklopite u jasnu sliku koja će vam omogućiti osećaj bliskosti: o pa ja te vidim, znam, razumem. I nije to neistina u celosti, već jednostavno to je nategnuta verzija koju ste skrpili bez svih delova, sa dosta rupa i popunili nekim vašim delovima kojima tu nije mesto. Često se mehanizmi projekcije ne prepoznaju u ovoj vrsti odnosa, mada su nekom sa strane, više nego očigledni.

Da je Dostojevski živ, ja bih mu sigurno slala u pola noći, posle jednog piva na prazan stomak, poruke na Fejs tipa: hoću tvoje dete ili tvoj Idiot je moja sudbina. Možda bi i zapucala u Rusiju da ga nađem i spavam pred njegovom kućom i ponudim se da mu krpim čarape i perem noge. A onda bih shvatila kolika skotina mora da bude genije takvog kova. Kad kreneš da štrčiš, da pomeraš granice, prvo u sebi a onda i u drugom, povratka nema, izolacija i mizantropija su tu iza ćoška.

Naši onlajn profili, avatari i ostali juzer nejmovi su se polako ali sigurno ušetali i u našu psihu.

Sada će neki novi Frojd ili baš ja Kata Granata da pored Ida, Ega i Super ega, uvede i novu psihološku kategoriju Onlajn ego! Neki drugi virtuelni mi, zbunjeni dostupnošću drugih ljudi, željni kontakta i bliskosti, umorni od samoće koju retko ko priznaje. Zatrčavamo se i gubimo u preskakanju gomile linija koda da bi se videli, dobili priznanje, jednostavno se družili. Problem je što nas niko nije upozorio da to nije tako jednostavno, da se možemo žešće izblamirati ili razočarati. Da takav poduhvat zahteva zrelost i dosta dobre volje, otvorenost po pitanju hiljadu nama do tada nepoznatih ili stranih stvari.

Ne mora svaka škola skupo da se plati.

Ne želim da verujem da će nas internet samo udaljiti i osujetiti u želji da se istinski zbližimo sa drugima. Budimo pametni, moglo bi se reći hrabri, izađimo iz svojih fotelja i pozovimo nekog prijatelja na kafu. Ne onog iz vrtića što ste piškili sa njim u pesku i što vam satima sedi svakodnevno na kauču i ne zna kad treba da ode. Ti su za ceo život, te volimo zato što nam je tako suđeno. Već ove nove, drugare preko žice. Nema veze ako vam bude čudno, ako se ne snađete, izblamirate. Uvek možete da okrivite pivo na prazan stomak i izbrišete ga sa liste prijatelja.

Sito&Rešeto newsletter
Nedeljni pregled najinteresantnijih tekstova sa Vašeg omiljenog portala.

OSTAVITE KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.