Promišljanje roditeljstva današnjice i osvrtanje na iskustva u radu s roditeljima, uporno me vraća istom utisku: aktivno vaspitavaju i decom se pretežno ili isključivo (i dalje) bave majke, dok se očevi (i dalje) pretežno posvećuju pozicioniranju i realizaciji u poslu, te zarađivanju za potrebe porodice. Ako nisu preumorni zbog posla i kada nađu vremena za bavljenje decom, u zajedništvu s njima zaista uživaju i sami postajući deca.
Na pamet mi pada situacija koja me je svojevremeno oduševila i slatko nasmejala. U prodavnici, posmatrala sam devojčicu staru tri godine, recimo. Uzela je i, nakon razgledanja, proizvod vratila na njegovo mesto na polici. „Bravo, mačko tatina!“, rekao joj je otac.
Tom jednom rečenicom, poslao joj je poruku o pohvalnom i dobrom. Poručio joj je da veruje i zna da može sama, da nema potrebe da joj pritekne u pomoć i uradi umesto nje.
Podržao je njeno samopouzdanje i samopoštovanje, te osećaj kompetentnosti. Srećna i na sebe ponosna, devojčica se široko smejala.
Pročitajte i ovo: Zašto nam je važna VEZA SA MAJKOM
Možda ste sada pomislili nešto slično ovome: lako je očevima da budu dobro raspoloženi, zabavni i duhoviti u komunikaciji i igri s decom, kada se njima bave i posvećuju manje nego majke. Nije da niste u pravu, ako jeste pomislili tako nešto.
Teško je u nečemu biti iznova i mnogo, a svesno i kvalitetno. Opet, ako ste roditelj izabrali da budete, dužni ste da budete najbolji što možete u toj svojoj ulozi. Kontinuirano.
Na pamet su mi pale još dve, u prolazu opažene situacije. Jedna od njih je sledeća: za dečakom koji je trčkarao išli su njegovi roditelji.
Trčeći, dečak se spotakao i pao. Jedan od roditelja je vikao na njega, dok drugi nije video problem i reagovao je sa: „Možeš misliti. Pao pa pao.“ Šta mislite, koji od roditelja je vikao? Kako ste pogodili da je to bila majka?
Pročitajte i ovo: Zašto nam je važna VEZA SA OCEM
Situacija kojom ću završiti ovaj niz primera učinila je da osetim nelagodu i zabrinutost, u najmanju ruku. Dakle, dečak i devojčica su išli ispred svojih roditelja. On je vozio trotinet. Ubrzavajući, izgubio je kontrolu i pao s njega.
Nisu mu prišli niti išta rekli, ni majka ni otac. Sestra ga je pitala da li ga boli. Shvativši da se nije ozbiljnije povredio i da ga ne boli, dečak je pojurio u susret roditeljima, počeo strahovito da plače i izvinjava im se, obećavajući da „nikada više neće voziti“.
Pročitajte i ovo: Uskraćivanje ključnih potreba u detinjstvu i moguće posledice u odraslom dobu
Izvinio im se jednom, pa još jednom. Tri puta, četiri, pet, šest… A onda sam prestala da brojim. Videla sam i osetila da ih se boji i da nešto s dinamikom te porodice duboko nije u redu. Videla sam emocionalnu distanciranost i hladnoću tih roditelja.
Sasvim zaravnjenim tonom rekli su: „Sledeći put ćeš paziti.“ Tom dečaku je važno da ne izneveri i ne razočara svoje roditelje. Vole ga samo kada je dobar i poslušan, kada ne greši. Boreći se za njihovu ljubav i zavređujući je, uči da bude nesiguran i razvija negativnu sliku o sebi.
Pročitajte i ovo: Psihološke povrede u detinjstvu: Putevi bola popločani su dobrim namerama
Naše ali i druga društva, gotovo isključivo od majki očekuju da budu brižne, posvećene, pažljive i negujuće. Da osećaju i saosećaju, osluškuju i slušaju, sve čuju i vide. Da razgovaraju sa svojom decom, podržavaju ih i prate u procesu odrastanja, rasta i razvoja, sazrevanja i osamostaljivanja.
U susretu s očekivanjima sredine ali i vlastitim, voleći svoju decu i brinući o njima i za njih, mnoge majke postaju prezaštićujuće i preterano popustljive. S druge strane, stavljajući decu ispred sebe i odnosa s partnerom, ulaze u ulogu žrtve i postaju one koje se odriču zarad dobra svoje dece.
Pročitajte i ovo: Da li je u redu nametati deci ono što mislite da je najbolje za njih?
Nakon što postanu majke, mnoge žene misle da je majčinstvo njihov jedini i ultimativni životni poziv i zadatak. Da sve drugo i ostalo od tog trenutka postaje sporedno i manje važno, da je potrebno podrediti ga majčinstvu.
Naravno, postajanje majkom zahteva reorganizaciju životnih prioriteta i preraspodelu ulaganja energije. Ne i poništavanje, zapostavljanje, negiranje ili ignorisanje sebe. Ali, na umu to po pravilu nastavljaju da imaju uglavnom očevi.
Pročitajte i ovo: Da li je kompatibilnost važnija od privlačnosti?
Siguran znak da ste na putu postajanja prezaštićujućom majkom može biti neka od sledećih rečenica upućenih deci: „Neka, ja ću.”, „Prepusti to meni.”, „Ja ću to brže/bolje.” ili „Tvoje je samo da učiš/uživaš/završiš školu.”
Popustljivi postajete s nedefinisanjem ili postavljanjem preterano propustljivih granica, ali i s nedoslednošću u očekivanjima, zahtevima, stavovima i dogovorima. Sklone prezaštićivanju i preteranoj popustljivosti, majke su i češći saboteri odrastanja i osamostaljivanja svoje dece.
Pročitajte i ovo: EMOCIONALNO ZAKLJUČANI LJUDI: Krijući sebe, zapravo, gubimo sebe
Takođe, sklonije su vezivanju dece za sebe i udruživanju s njima, a protiv svojih partnera (koji su razočarali nemarnošću i nebrigom, zapostavljanjem i zanemarivanjem, odsustvom – kako kada je reč o odnosu s njima, suprugama, tako i kada je reč o odnosu s decom).
Osim što se mnogim majkama dešava da umesto svoje dece rade stvari koje deca uspešno mogu i sama, lako im se dogodi da zaborave na činjenicu da deca imaju i oca. Da bi brigu o deci i njihovo vaspitanje trebalo da podele sa supruzima.
S jedne strane, veruju da će roditeljski zadaci i obaveze ostati neizvršene ako ih se one ne prihvate, zbog čega se, posledično, žale na sve veći umor i iscrpljenost.
Pročitajte i ovo: Transgeneracijski prenos narcizma: Najviše boli ono na šta nismo mogli da utičemo
S druge strane, pomoć svojih supruga ne traže (jer misle da bi oni sami trebalo da shvate i osete da su potrebni) ili odbijaju (jer misle da sve i uvek moraju same i da nisu dobre majke ako im je pomoć potrebna).
Očevi su danas, čini se, “loši policajci” sve manje i ređe, što je dobro. Više se pretežno ili isključivo ne asociraju sa strogošću, strahopoštovanjem, zahtevom za disciplinom ili autoritarnim vaspitnim stilom, koliko pristupom i ulogom u vaspitanju dece doprinose uravnoteženju i balansu roditeljevanja.
Za razliku od ozbiljno brižnih, savesnih i opreznih majki, s kojima je sve uredno, po pravilu, na mestu i na vreme, s očevima je opuštenije, ležernije i nemarnije. S njima bude i musavo, čupavo i rusvajno.
Vreme provedeno s tatom obično je ludo zabavna i komična avantura. I deca to vole. Uživaju u tome da mogu i smeju, da nije problem ili komplikacija. Uživaju slobodu i u slobodi.
Pročitajte i ovo: Seksualne nedoumice mladih ljudi – korisno i za roditelje
I divno je da je tako ali je, s druge strane, rastužujuća činjenica da se nemali broj očeva zamisli i počne da računa na pitanje o detetovim godinama ili razredu u koji ide. Kao što nemali broj očeva svojoj deci kaže da pitaju mamu nakon što pitaju njih, a oni ne znaju da li se to nešto sme, gde se nalazi stvar koju deca ne mogu da nađu ili do kada negde mogu da ostanu.
Pročitajte i ovo: Gde prestaje empatija, a počinje samodestrukcija: Da li empatija vodi u loše životne odluke?
Dogodi se, dakle, da se previše opuste i važno zapuste prepuštajući brigu o deci i dečijem svojim suprugama. Vremenom, zanemarujući svoju roditeljsku ulogu nauče da ne pamte, zaboravljaju i isključe se.
U razlikama koje postoje između majki i očeva trebalo bi videti priliku i prostor za učenje, rast i razvoj u roditeljskoj ulozi, a ne povod za nerazumevanje, neslaganje ili optuživanje.
Znate li za oca koji iznova proverava diše li nedavno rođena, zdrava beba? Ne znate, zar ne? Inspirišući se svojim muževima, majke mogu postati svesnije sadašnjeg trenutka, naučiti da češće i s lakoćom budu u „sada i ovde”.
Pročitajte i ovo: O lošim stvarima se (ne) priča: Zašto ćutanje (ni)je zlato?
Mogu se, generalno, naučiti većoj lakoći življenja, te oslobađanju od preterane brige i katastrofiranja. Razigranosti i neopterećivanju, te bavljenju sobom i samo svojim.
S druge strane, učeći od svojih žena očevi bi mogli da se usavrše u prisutnosti, posvećenosti i odgovornosti, a onda i u veštijem balansiranju poslovnih i porodičnih obaveza. Deca uče (u)gledajući (se na) svoje roditelje. To bi, pre svih drugih stvari, na umu trebalo da imaju i majke i očevi.
