Kako trauma utiče na izbor partnera, čak i kada mislimo da smo je prevazišli
Mislite da ste sve preboleli…
A onda se zaljubite u ISTI tip osobe. Opet. I opet. I opet. Trauma ne viče – ona šapuće. I često bira umesto nas, čak i kad mislimo da smo „zreli“ i „svesni“.
Ovo je tekst o tome zašto nas privlači poznato, čak i kada nas boli,
i kako da konačno razlikujemo ljubav od stare rane.
Pročitajte i ovo: Zašto ostavljamo one koje volimo?
Jer prava ljubav ne boli – ona smiruje.
Postoji trenutak u životu kada iskreno poverujemo da smo „to iza sebe ostavili“. Da su rane zalečene, lekcije naučene i da sada biramo svesno, zrelo i slobodno. Ipak, realnost često pokaže drugačije: zaljubljujemo se u isti tip ljudi, ulazimo u slične odnose, ponavljamo obrasce koji nas na kraju ponovo povrede. Trauma, čak i kada više ne boli na isti način, ne nestaje sama od sebe. Ona menja način na koji doživljavamo bliskost, sigurnost i ljubav.
Trauma nije uvek dramatičan događaj koji jasno možemo da imenujemo. Nekada je to dugotrajni osećaj zanemarenosti, emocionalna nedostupnost roditelja, hronična kritika, nestabilnost ili ljubav koja je bila uslovljena. Takva iskustva ostavljaju dubok trag u nervnom sistemu i utiču na to kako prepoznajemo „poznato“. A ljudska psiha ima jednu nezgodnu osobinu: često meša poznato sa sigurnim.
Pročitajte i ovo: Zašto volimo one koji vole samo sebe?
Zbog toga nas u odraslom dobu mogu privlačiti partneri koji nesvesno podsećaju na rane odnose. Ne zato što su dobri za nas, već zato što su emocionalno razumljivi. Ako smo odrasli uz distancu, možemo želeti partnera koji je hladan ili nedostupan. Ako smo morali da se borimo za pažnju, možemo se zaljubljivati u one koji nas stalno drže na ivici. Trauma nas ne vodi ka ljubavi – ona nas vodi ka ponavljanju.
Čest je mit da „zrela ljubav“ dolazi tek kada prestanemo da budemo emotivni. Istina je suprotna. Trauma ne nestaje racionalizacijom. Možemo znati sve prave odgovore, pročitati desetine knjiga i godinama ići na terapiju, a da se i dalje zaljubimo u nekoga ko aktivira stare rane. Razlog je jednostavan: trauma se čuva u telu, u podsvesnim reakcijama, u instinktivnim osećajima koji se javljaju pre misli.
Pročitajte i ovo: Zašto biramo pogrešne partnere?
Mnogi ljudi kažu da ih „hemija“ vuče ka određenim partnerima. Međutim, ta hemija često nije znak kompatibilnosti, već uzbuđenja koje proizvodi nervni sistem naviknut na nestabilnost. Smiren odnos može delovati dosadno, dok emotivni roller-koster deluje strastveno. Trauma nas uči da ljubav mora da boli, da se zaslužuje i da nikada nije potpuno sigurna.
Posebno je važno razumeti da prevazilaženje traume ne znači da ona nikada više neće uticati na nas. To znači da je prepoznajemo u trenutku kada se aktivira. Zdrav izbor partnera često dolazi sa neprijatnim osećajem – jer ne liči na ono na šta smo navikli. Deluje tiše, stabilnije, manje dramatično. I upravo tu mnogi naprave korak unazad, verujući da „ne osećaju dovoljno“.
Pročitajte i ovo: Možemo li da volimo dve osobe u isto vreme?
Trauma utiče i na granice u odnosima. Ljudi koji su naučili da trpe često ostaju u vezama koje ih iscrpljuju. Oni koji su bili napuštani mogu se previše vezivati ili panično reagovati na svaku distancu. Oni koji su bili kontrolisani mogu birati partnere kojima je potrebna „popravka“. Sve su to pokušaji psihe da završi priču koja nikada nije dobila svoj kraj.
Dobra vest je da trauma ne mora da upravlja našim izborima zauvek. Kada postanemo svesni sopstvenih obrazaca, počinjemo da razlikujemo uzbuđenje od povezanosti, intenzitet od intimnosti i naviku od ljubavi. Pravi pomak se dešava kada prestanemo da pitamo „zašto me ovo privlači“, a počnemo da pitamo „kako se osećam u ovom odnosu“.
Pročitajte i ovo: Zašto se ”ona ili ja” ljubavni trougao češće događa?
Zrela ljubav ne aktivira stare rane – ona ih smiruje. Ne traži dokazivanje, ne proizvodi stalnu napetost i ne tera nas da budemo neko drugi. Trauma može oblikovati naš početni izbor, ali svest, rad na sebi i hrabrost da izaberemo drugačije mogu da promene kraj priče.
