Sećanja su ono što tvori naše ja, tako da se njima ujedno i kažnjavamo jer ne opraštamo.

Sva tuga i nezadovoljstvo postoje jer smo vezani uz sećanja. Zašto onda ako to znamo ne napuštamo sećanja? Zato jer to znači napustiti ego i isprobati nešto novo i ispunjavajuće.

Živeti ispunjavajuće, velika je opasnost za ego jer onda mora napustiti nezadovoljstvo, odnosno, ego je samo nezadovoljstvo, pa je suludo očekivati da onaj koji je čuvar sveg negativnog, napusti sam svoje postojanje.

Ova borba unutar čovekova srca, najveća je drama koja ga tera na razvoj ili ulazak u još dublje nezadovoljstvo.

Uzmimo jedan primer – Lara je na jednoj zabavi upoznala dečka koji joj se jako svideo, razmenili su brojeve telefona i tako su nakon par susreta krenuli u vezu.

Možemo reći, upoznavanje koje se nije razlikovalo nešto bitno od drugih upoznavanja. Ipak, kako je vreme odmicalo, Lara je videla da je Željko u još jednoj vezi i to ju je slomilo. Prekinula je vezu i nije mogla verovati da se to dogodilo.

Kako je vreme odmicalo, ponovila se slična situacija. Lara je osetila, kako to lepo kaže Pablo Neruda: “Ljubav traje tako kratko, a zaborav te ljubavi tako dugo.”

Obično ljudi pomisle da nemaju sreće i kad se pogleda natalna karta uočljiva su slična njena postupanja u prošlom životu gde dolaze partneri koje je ona prevarila, ali realno, šta Lara ima od tog podatka?

Mi na Zapadu ionako verujemo u reinkarnaciju na nikakvoj osnovi, ali kad se počne učiti Đotiš, onda čovek već raspolaže dokazima.

Kako Jung kaže, vera je prazna ako nema spoznaje.

Da kojim slučajem ljudi na Zapadu zaista misle da postoji karma, nikada ne bi radili ovo što danas rade u odnosima. Ipak, učenje o karmi nema smisla ako se gleda plitko religijski kroz uzrok i posledicu. Smisao je dublji, a to je ogledalo, uplićeš se u svoja sećanja koja smatraš da su stvarnost i tako postaješ rob svojih projekcija.

Smisao koji je Lara pronašla jeste da ona više nije htela učestvovati u svojim zamkama sećanja koja su, u stvari, bili njeno bežanje od ljubavi. Uvidela je ovaj mehanizam ega koji je manipulisao njenim osećajima i tako je udaljavao od stvarnog deljenja ljubavi.

Sećanja i ego jako su povezani, jedno i drugo izbegavaju ljubav jer u ljubavi dolazi do rastakanja ega, a ego voli pričati o ljubavi, nema ga u aktivnosti jer ljubav je akcija ili susret.

Ljubav ima svoje faze razvoja, od erotske, izazovne, romantične do odrasle ljubavi.

U tom procesu, čovekov pogled prema ljubavi raste, a ego gubi svoju snagu. Istovremeno, čovek se sve više pronalazi u nekom obliku davanja jer više ne može živeti ukoliko ne učestvuje na stvaran način u životu. Ljudi učestvuju u lažnom životu i lažnim obredima koji su okrenuti koristi.

Sećanja vam često iskrivljeno prikazuju stvarnost i navode na predubeđenje o ljubavi u kojem se nadate slici o ljubavi, a ne stvarnom upoznavanju partnera i želji da s njim razmjenjujete ljubav.

Da to nije tako, onda ne bi postojali tako silni razvodi u kojima ljudi sebe posipaju pepelom, a suprotnu stranu optužuju za krivca.

Zato malo ko želi ljubav, većina traži razočarenje jer ljubav previše traži, ne toliko rada, već samoposmatranje svojih manipulativnih radnji izbegavanja ljubavi.