Rekao bih da je jedan od razloga zbog kojih se ljudi toliko tvrdoglavo drže svoje mržnje taj što osećaju da će, kada prođe mržnja, morati da se suoče sa bolom.

– Džejms A. Boldvin

Ako okrenemo objektiv i pogledamo panoramu svog sveta, koju sve više određuju politika, vesti što se vrte dvadeset četiri časa i socijalne mreže, vidimo neizmerno mnogo mržnje. Vidimo izveštačenost, ruganje i međusobno ponižavanje. Vidimo političare kako donose zakone koje će oni, zahvaljujući svojim vezama i resursima, vešto izvrdavati, i vidimo da se ponašaju na način koji će mnoge od nas koštati radnog mesta, porodice i dostojanstva. Na društvenim mrežama čitamo mišljenja koja nemaju veze sa odgovornošću, istinom, a što je najgore od svega, ni sa identitetom.

A kada zumiramo svoj život, slika se menja: sa dalekog, podivljalog i atrofirajućeg srca vidimo galopirajući puls svako­dnevnog opstanka. Osećamo ljubav i poznajemo bol. Osećamo nadu i poznajemo borbu. Vidimo lepotu i preživljavamo traumu. Ne uživamo svi u zaštiti privilegija i luksuzu anonimnosti. Pokušavamo da izgradimo život u kom smo povezani i volimo se dok pravimo užinu, vozimo decu u školu, odlazimo na posao, i trudimo se da što više trenutaka učinimo lepim.

Dok se širi svet oko nas bavi nečim što nam se čini kompletnim kolapsom morala i produktivne komunikacije, moji ispitanici koji su imali najjači osećaj istinske povezanosti, ostali su zumirani. Nisu ignorisali ono što se u svetu dešava, niti su prestali da se zalažu za svoje stavove.

Međutim, jesu se posvetili kritičkom osvrtu na svoj život i na mišljenje ljudi na osnovu svojih ličnih iskustava. Izbegavali su zamku u koju je većina nas upala: Mogu da mrzim velike grupe nepoznatih ljudi jer neki njihovi pripadnici, koje ja igrom slučaja poznajem i volim, predstavljaju retke izuzetke.

Pogledajmo primere triju učesnika u istraživanju.

Politička retorika glasi: Demokrate su totalni gubitnici.

Vaše iskustvo: Kao večitom simpatizeru konzervativne stranke, ovo vam zvuči skoro sasvim u redu. Ali šta je sa vašom najbližom koleginicom na poslu – onom što vas je vozila u bolnicu kada su vam javili da vam je muž doživeo srčani udar na rekreaciji i trenutno je na urgentnom odeljenju? Sa onom koja je sedela sa vama u hodniku ispred operacione sale, a zatim je odjurila da vam pokupi decu iz škole i odvela ih svojoj kući? Sa onom koja vam je pomogla oko organizacije sahrane i preuzela čitav vaš deo posla dok ste bili odsutni? Ona nije gubitnik. Šta više, vi je volite. A ona je za demokrate.

Politička retorika glasi: Republikanci su sebični idioti.

Vaše iskustvo: U potpunosti se slažete! Osim u slučaju vašeg zeta, koji je primeran i brižan muž vaše kćerke i divan otac vašoj unuci. Hvala bogu što ga imate u porodici. Pažljiviji je i od vaše kćerke jer on je taj koji vam stalno šalje slike vaše slatke unučice i time vas povezuje s njom. On nije sebičan. On nije idiot. A ipak je republikanac.

Politička retorika glasi: Aktivisti, koji se zalažu za ukidanje abortusa, licemeri su i zaostali fundamentalisti.

Vaše iskustvo: Kao feministička aktivistkinja, potpuno se slažete sa ovim! Izuzetak čini ona divna profesorka koja vam je predavala u katoličkoj gimnaziji. Imala je više integriteta nego bilo ko koga poznajete i uvek vas je podsticala da kritički razmišljate o složenim pitanjima, pa čak i po cenu neslaganja s njom. Upravo vas je ona naučila da budete efikasna aktivistkinja. Ona nije licemer i nije zaostala. Ona se zalaže za život.

Šta se dešava ako je ono što izbliza doživljavamo – realno, a ono što čujemo na vestima i od političara koji se bore za vlast – upitno? Nije lako mrzeti ljude koji su nam bliski. A kada patimo i strahujemo, bes i mržnja su emocije kojima se priklanjamo. Skoro svi moji ispitanici i poznanici će vam reći da je lakše ljutiti se, nego patiti i plašiti se.

Ponekad zamišljam kako bi bilo kada bih čitav svet mogla da stavim u jedan Word dokument i dam komandu „pronađi i zameni” za reči i postupke izazvane mržnjom nasuprot patnji. Kada bih samo mogla bolom da zamenim mržnju onih što negiraju pucnjavu u školi Sendi Huk u Konektikatu, i da svoju mržnju zamenim dubokim osećanjem bola što živimo u ovakvom svetu gde se čine ovakve gnusne stvari! Kako bi onda tekao razgovor? Da li bi funkcionisao? Da li bi vredelo upitati belce rasiste kakav bol potpiruje njihovu mržnju, a pritom drugima stvara ogromnu patnju i strah?

Nekada kažem sebi: Baš me briga. Bilo je perioda tokom ovog istraživanja kada mi je došlo da provrištim: Evo vam vašeg istinskog povezivanja! Dobra je meni moja mržnja! Kada je moja kćerka kretala na fakultet, dobila je priručnik „za polazak na studije” i prva tri poglavlja su uglavnom bila posvećena tome kako studenti da izbegnu seksualne napade.

Zar je mene zaista briga za bol zbog kojeg alkoholičari piju, ili zbog kojeg nasilnici čine univerzitetske kampuse toliko opasnim da je studentima potreban priručnik kako da izbegnu te siledžije? Nije. Nosite se i vi i vaš bol, koji drugima nanosi bol. A ja ću da se držim svog samozadovoljnog besa.

Ali dokle? Ne mogu da ne brinem zbog svoje patnje i patnje drugih. Dokle ćemo da vadimo jednog po jednog davljenika iz reke umesto da intervenišemo na gornjem toku i saniramo izvor patnje? Šta nas košta da zaboravimo to stečeno samozadovoljstvo i zajedno odemo do kolevke bola koji nas sve baca u opasne virove tako velikom brzinom da ne možemo sve da spasemo?

Bol je nepokolebljiv. Obuzima nam svu pažnju. Uprkos svojim pokušajima da ga utopimo u neku zavisnost, da ga fizički izbijemo jedni iz drugih, da ga ugušimo uspehom i materijalnim dobrima, ili da ga udavimo svojom mržnjom, bol će pronaći put da izađe na videlo.

Bol se predaje tek kada ga prihvatimo i pobrinemo se za njega. Da pristupimo bolu s ljubavlju i saosećanjem, potreban nam je samo delić energije u odnosu na ono koliko je potrebno da se borimo protiv bola, ali direktno se suočiti sa njim jeste užasavajuće. Većinu nas nisu učili kako da prepoznamo bol, da ga imenujemo i da živimo u njemu.

Naše porodice i kulture su smatrale da ranjivost, koja je potrebna za prihvatanje bola, ukazuje na slabost, te su nas vaspitavali da budemo besni i da poričemo bol. Ali, sada znamo da nas, kada negiramo neku emociju, ona zaposeda. Kada mi posedujemo svoju emociju, onda možemo ponovo da se izgradimo i pronađemo put ka izlazu iz bola.

Nekada, da bismo prihvatili svoj bol, postajemo besni. Kada poričemo sebi pravo da budemo besni, time poričemo i bol. Mnogo je skrivenih poruka sramote u pitanjima „Zašto si toliko neprijateljski nastrojen?” „Nemoj da histerišeš!” „Kiptiš od besa!” i „Nemoj to uzimati toliko lično.” U svim ovim reakcijama obično je kodirana poruka Ne prija mi tvoja emocija ili mišljenje ili Progutaj svoj bes i ćuti.

Jedan od mogućih odgovora je „Razbesni se i budi besan!” Nije ovaj savet rezultat istraživanja, već je poruka da svi imamo pravo i potrebu da osećamo i prihvatimo svoj bes. On predstavlja važno ljudsko iskustvo. Uz to, ključno je znati da nijedan stepen besa, ljutnje ili prezira (ona omiljena mešavina sačinjena od malo besa i malo gađenja) ne možemo da održimo tokom dužeg vremenskog perioda.

Bes je katalizator. Iscrpeće nas ako ga dugo držimo i razbolećemo se. Internalizacija besa nam oduzima vedrinu i duh; eksternalizacija nas čini manje efikasnima u nastojanjima da donesemo promene i da stvorimo veze. Bes je emocija koju treba da transformišemo u nešto plodonosno: u hrabrost, ljubav, promene, saosećanje i pravdu.

Ali, nekada bes ume da prikrije jednu mnogo težu emociju, na primer tugu, kajanje ili sramotu, i zato moramo duboko da prodremo u ono što zaista osećamo. U svakom slučaju, bes je moćan pokretač, ali i kompanjon koji nam isisava život.

Najbolji primer kojeg mogu da se setim sadržan je u rečenici „Nećete dobiti moju mržnju.” Novembra 2015. godine, u terorističkom napadu u koncertnoj dvorani Bataklan, među osamdeset osmoro ljudi ubijena je i supruga novinara Antoana Lerisa (Antoine Leiris), Elen. Dva dana nakon napada, Leris je na Fejsbuku objavio otvoreno pismo ubicama svoje supruge, gde kaže:

U petak uveče ukrali ste život jedne izuzetne osobe, ljubavi mog života, majke mog sina, ali moju mržnju nećete dobiti. Ne znam ko ste i ne želim da znam. Vi ste mrtve duše. Ako nas Bog, za koga tako slepo ubijate, gleda, onda je svaki metak u telu moje supruge rana u njegovom srcu.

Dakle, neću vam pružiti zadovoljstvo da vas mrzim. Iako vi upravo to želite. Ali da odgovorim na vašu mržnju besom, značilo bi da popustim pred istim neznanjem koje je vas učinilo onim što jeste. Vi hoćete da se ja plašim, da svoje sugrađane gledam sumnjičavim očima, da žrtvujem svoju slobodu zarad sigurnosti. Niste uspeli. Neću se promeniti.

Leris zatim nastavlja:

Ostali smo samo nas dvojica – moj sin i ja – ali smo jači od svih armija ovog sveta. Uostalom, nemam vremena da gubim na vas, moram da obiđem Melvila koji se sad budi. Ima samo sedamnaest meseci. Poješće svoju užinu kao i svaki dan, zatim ćemo se igrati kao i svaki dan, i celog svog života će vam ovaj mali dečak prkositi time što je srećan i slobodan. Jer nećete dobiti ni njegovu mržnju.

Hrabrost se kali u bolu, ali ne u svakom bolu. Bol koji se negira ili ignoriše prelazi u strah ili mržnju. Bes koji se nikada ne transformiše postaje ozlojeđenost i gorčina. Veoma mi se dopada ono što je Kailaš Satjarti (Kailash Satyarthi), dobitnik Nobelove nagrade za mir rekao u svom TED govoru 2015:

Bes je u svakom od vas, i podeliću s vama jednu tajnu: ako se zatvorimo u tesnu ljušturu našeg ega i u krugove sebičnosti, bes će prerasti u mržnju, nasilje, osvetu i razaranje. Ali ako uspemo da probijemo te krugove, isti bes može prerasti u ogromnu snagu. Krugove možemo probiti svojim prirodnim saosećanjem i povezati se sa svetom kroz saosećanje, a time ćemo svet učiniti boljim. Taj isti bes može da se pretvori u saosećanje.

Mržnju plaćamo svojim životima, a to je previsoka cena.