Nikada nisam mogla ni da zamislim da će mi 19-godišnji bombaš samoubica zapravo dati dragocenu lekciju, ali jeste bilo tako.

Naučio me je da nikada ne pretpostavljam ništa ni o kome koga ne poznajem.

U četvrtak ujutru, jula 2005. godine, bombaš i ja smo, ne znajući, ušli u isti vagon u isto vreme i stajali smo, izgleda, na udaljenosti od samo nekoliko koraka. Nisam ga videla. Zapravo, nisam videla nikoga. Znate da ne treba da gledate ni u koga u metrou, ali pretpostavljam da je on video mene. Pretpostavljam da je gledao u sve nas dok mu je ruka lebdela iznad prekidača za detonaciju. Često sam se pitala o čemu je razmišljao, posebno u tim poslednjim sekundama.

Znam da nije bila lična stvar. Nije krenuo da ubije ili osakati baš mene, Džil Hiks. Mislim, nije me poznavao. Ne. Umesto toga, obeležio me je kao neodobrenu i neželjenu. Postala sam neprijatelj. Za njega sam bila „drugi“, „oni“, suprotno od „nas“. Oznaka „neprijatelj“ mu je dozvolila da nas dehumanizuje. Dozvolila mu je da pritisne to dugme. Nije bio selektivan. Samo u mom vagonu oduzeo je 26 dragocenih života, a umalo se i ja nisam našla među njima.

U trenutku potrebnom da se udahne, zaronjeni smo u toliko veliki mrak da ga je bilo skoro moguće dodirnuti. Tako zamišljam gacanje po katranu. Nisamo znali da smo neprijatelji. Bili smo samo gomila putnika koji su, nekoliko minuta ranije, pratili pravila ponašanja u metrou – nema direktog kontakta očima, nema priče i apsolutno nikakvog razgovora.

Međutim, dok se tama podizala, posezali smo ka drugima. Pomagali smo jedni drugima. Dozivali smo naša imena, pomalo nalik prozivci, očekujući odgovore.

„Zovem se Džil. Ovde sam. Živa sam. Okej.“

„Zovem se Džil. Ovde. Živa. Okej.“

Nisam poznavala Alison, ali sam slušala njeno javljanje na svakih nekoliko minuta. Nisam poznavala Ričarda, ali mi je bilo bitno što je preživeo.

Sve što su saznali od mene je moje ime. Nisu znali da sam direktor odeljenja u „Veću za dizajn“. Evo i moje drage tašne, takođe, spašene tog jutra. Nisu znali da objavljujem časopise za arhitekturu i dizajn, da sam član Kraljevskog udruženja umetnika, da sam obukla crno, a i dalje to radim, da pušim cigariljose. Ne pušim više cigariljose. Pila sam džin i gledala govore na TED-u i naravno, ni u snu nisam pomislila da ću jednoga dana stajati ovde, balansirajući na prostetičkim nogama, držeći govor.

Bila sam mlada žena iz Australije koja je radila izuzetne stvari u Londonu i nisam bila spremna da se sve to okonča. Toliko sam bila odlučna u tome da preživim da sam iskoristila svoju maramu kao stezač za gornji deo svojih nogu i jednostavno sam sve i svakoga potpuno isključila da bih se usredsredila, osluškivala sebe, da bi me vodili samo instinkti. Udisala sam pliće. Podigla sam butine. Držala sam se u uspravnom položaju i borila protiv poriva da zatvorim oči.

Izdržala sam skoro jedan sat, sat vremena za razmišljanje o mom celokupnom životu do te tačke. Možda je trebalo da uradim više stvari. Možda je trebalo da živim više, vidim više. Možda je trebalo da idem na trčanje, ples, upišem jogu. Međutim, moj prioritet i fokus uvek je bio moj posao. Živela sam da bih radila. Ono ko sam bila na vizit karti bilo mi je važno. Međutim, to nije bilo važno i dole, u tom tunelu.

Do trenutka kada sam osetila prvi dodir jednog od mojih spasilaca, nisam mogla da pričam, nisam mogla da kažem ni malenu reč, kao što je „Džil“. Predala sam im svoje telo. Učinila sam sve što sam mogla i sada sam bila u njihovim rukama.

Shvatila sam ko i šta je zaista ljudskost kada sam prvi put videla identifikacionu karticu koju su mi dali kada su me primili u bolnicu. Na njoj je pisalo: „Nepoznata osoba, po proceni ženskog pola“. Nepoznata osoba, po proceni ženskog pola. Ove četiri reči bile su moj dar. Rekle su mi veoma jasno da mi je život spašen samo zbog toga što sam ljudsko biće. Bilo kakve razlike nisu činile razliku za neverovatne stvari koje su spasioci bili spremni da urade da bi mi spasili život, da bi spasili koliko je god moguće nepoznatih ljudi i rizikujući sopstvene živote. Njima nije bilo važno da li sam bogata ili siromašna, boja moje kože, da li sam žena ili muškarac, moja seksualna orijentacija, za koga sam glasala, da li sam obrazovana, da li sam vernik ili nisam.

Sebe vidim kao živu činjenicu. Ja sam dokaz da bezuslovna ljubav i poštovanje ne samo da mogu spasiti, već mogu i promeniti živote. Evo sjajne slike jednog od mojih spasilaca, Endija, i mene od prošle godine. Deset godina nakon tog događaja i evo nas, ruku pod ruku.

Kroz ceo haos, čvrsto su mi držali ruku. Nežno su me milovali po licu. Šta sam osećala? Osećala sam se voljeno. Ono što me je zaštitilo od mržnje i želje za osvetom, što mi je ulilo hrabrosti da kažem da se to sa mnom završava je ljubav. Bila sam voljena.

Verujem da je potencijal za opštu pozitivnu promenu zaista ogroman jer znam za šta smo sposobni. Znam koliko je čovečanstvo sjajno. Tako me ovo ostavlja sa nekim prilično velikim stvarima za razmišljanje i pitanjima koje svi mi treba da razmotrimo. Da li ono je što nas ujedinjuje daleko veće od onoga što nas može razdvojiti? Da li treba da se desi tragedija ili katastrofa da bismo se osetili duboko povezani kao vrsta, kao ljudska bića? Kada ćemo prigrliti mudrost svog doba da bismo se izdigli iznad puke tolerancije i krenuli ka prihvatanju svih onih koji su samo etiketa dok ih ne upoznamo?

***

Autorka teksta: Džil Hiks, Ted.com