Nastavljamo da istražujemo kako se treba postaviti prema informaciji da je sve više pacijenata sa oboljenjima štitaste žlezde, jer nije dobro takve podatke samo plasirati i očajavati.
Dolazimo do umirujućeg odgovora: statistika jeste takva, ali mi živimo bolje i duže. Uprkos brojnim faktorima spoljašnje sredine koji remete rad štitaste žlezde, ako uložimo mali napor da živimo „zdravije”, sve može da bude bolje.
Kako? Da bismo mogli uopšte da pokušamo da zaštitimo štitastu žlezdu i uložimo taj napor, trebalo bi da prvo shvatimo kako ona funkcioniše.
Štitasta žlezda luči hormone T4 i T3. Najveći deo hormona u krvi vezan je za protein i to nisu aktivni hormoni, već predstavljaju rezervu. Mali deo hormona, koji nije vezan, naziva se slobodnim hormonima (FT4 i FT3) i to su aktivni hormoni. Inače, mozak kontroliše štitastu žlezdu tako što utiče na sekreciju hipofize (žlezda koja se nalazi između očiju, na bazi mozga). Hipofiza luči hormon TSH koji kontroliše rad tiroide. Ako nema dovoljno tiroidnih hormona, TSH je povišen, a kada ih ima previše, TSH je snižen.
Za pravilan rad štitaste žlezde neophodan je jod
Hormoni štitaste žlezde značajno utiču na rad mozga i potrošnju glukoze u mozgu. Kada mozak slabije radi, pada i protok krvi kroz njega. Znači, kada nema tiroidnih hormona, manji je protok krvi kroz mozak, pojasnio nam je prof. dr Miloš Žarković, redovni profesor na Katedri interne medicine Medicinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu.
Štitasta žlezda može da oboli na više načina. Zajedničkih simptoma nema. Postoje poremećaji funkcije, hipotireoza i hipertireoza, kao i poremećaji građe, nodusi (čvorovi) i karcinom.
Kod težeg oblika hipotireoze pacijent se žali na zamor, usporenost, usporen govor, nepodnošenje hladnoće i konstipaciju. Javljaju se kognitivni i afektivni problemi. Srećom, teška hipotireoza se danas retko viđa, a simptomi blage (supkliničke) hipotireoze su veoma nespecifični i teško ih prepoznaju i pacijent i njegova okolina i njegov lekar.
Kod većine pacijenata hipertireoza se jasno manifestuje: emotivna labilnost, anksioznost, slabost, drhtanje ruku, lupanje srca, nepodnošenje toplote, preznojavanja i gubitak težine uprkos normalnom apetitu. Međutim, kod starih osoba i kod osoba koje imaju blaže forme hipertireoze mogu da se pojave samo pojedinačni simptomi kao što je gubitak težine, miopatija, ginekomastija, poremećaj menstrualnog ciklusa ili novonastala atrijalna fibrilacija.
Kod starih osoba može da postoji i „apatetična hipertireoza” u kojoj su jedini znaci bolesti slabost i astenija. Čvorovi i karcinom najčešće nemaju simptome, ali može da se vidi uvećana štitasta žlezda.
Definitivno jedna od najčešćih imunih bolesti je Hašimoto. Ali zašto baš Hašimoto, teško je reći. Smatra se da je tiroidna peroksidaza glavni autoantigen, a on se nalazi u zoni gde je najveći oksidativni stres, međutim, to je samo spekulacija, navodi prof. dr Miloš Žarković, načelnik Odeljenja za bolesti štitaste žlezde Klinike za endokrinologiju Kliničkog centra Srbije.
Možemo li mi nešto da uradimo? Kako da zaštitimo štitastu žlezdu? Nećemo davati savete o umerenoj fizičkoj aktivnosti i pravilnoj ishrani. Toliko puta rečeno. Tražili smo konkretnije savete.
Za pravilan rad štitaste žlezde neophodan je jod. Tu smo zaštićeni. So se jodira. Zakonom je to regulisano. Napomenimo samo da na tržištu ne bi smela da se pojavi so koja nije jodirana. U trudnoći je posebno bitan jod. Za štitastu žlezdu važan je i selen. Naše područje nije bogato selenom u ishrani, ali još uvek nema zvaničnih naučnih preporuka za dodatni unos, suplementaciju selena.
Za celokupno funkcionisanje organizma, pa i štitaste žlezde, bitno je gvožđe i očuvanje crevne flore. Ekosistem naših creva je veoma važan, mi živimo u simbiozi sa tim bakterijama i od toga mnogo toga zavisi. To je vrlo aktuelna tema u nauci, koja donosi nove poglede i pomake na bolje.
I preventivni pregledi su sigurno jedan od važnih načina čuvanja zdravlja. Naš sagovornik smatra da bi sve trudnice i žene koje planiraju porodicu trebalo da provere funkciju štitaste žlezde. U svetu postoje i preporuke da bi posle četrdesete godine poželjno bilo biti na oprezu i proveravati tiroidne hormone.
Ipak, zvaničnih naučnih preporuka još nema. Povišenu funkciju štitaste žlezde (hipertireozu) najčešće nije teško klinički prepoznati, ali hipotireoza (snižena funkcija) može da bude problem za kliničku dijagnozu. Za početak, laboratorijska dijagnoza poremećaja tiroidne funkcije je brza, efikasna i precizna.
