Ukoliko par želi da ima nepodnošljiv brak, pored problema bliskosti neophodan je i suprotni problem – teškoće sa dalekošću.

Srećom, parovima se pomaže da postanu stručnjaci za prepirke i svađe, jer imaju priliku da godinama posmatraju svoje roditelje. Međutim, svaka generacija želi da doda svoj lični doprinos, tako da je veliki deo bračnog života posvećen razvoju novina u tom poduhvatu. Kako bismo pomogli novajliji, opisaćemo nekoliko standardnih procedura.

Prepirke su instrument kojim priroda održava brak u životu. Bračna nesreća zahteva da se raspravlja na takav način da se ništa ne promeni i da se raspravljanje uporno ponavlja. Ukoliko se problem reši, treba pronaći novi zbog kojeg će se sledeći put raspravljati, a većina parova nema snage ili mašte da stalno nalazi nove probleme.

Bolje je imati nekoliko nerešenih pitanja i razvlačiti ih kroz godine bračne monotonije. Dva načina na koje se rasprave mogu završiti tako da se ponavljaju nalaze se na suprotnim krajnostima: ili povlačenje i durenje, ili eskalacija u nasilje tako da se rasprava završi šokom i postiđenošću, ali se ništa ne reši.

Dalekost obuhvata rasprave koje se kreću od nasilja u vidu verbalnog zlostavljanja do durenja, tišine i povlačenja. Povlačenje je najbolji način da se rasprava završi tako da se ništa ne reši. Ako se par iz svake svađe povlači u tišinu, strašni problemi se mogu godinama negovati i održavati.

Okončavanje povlačenja tako da par ponovo može da se raspravlja nekada može predstavljati problem. Kod ekstremnih parova durenje prestaje jedino kada partneri moraju da razgovaraju zato što je dete slomilo nogu, ili se dogodio zemljotres. Mnogi problemi mogu ostati nerešeni tokom čak četrdeset dva odsto trajanja braka.

Rekord drži žena koja je prigovorila zbog načina na koji je njen muž na venčanju rekao „Da“ i nije razgovarala s njim tokom čitavog braka.

Nasilje je još jedan od ekstremnih načina na koje par može da nastavlja raspravljanje a da ništa ne reši. Nekada se misli da samo određeni ljudi mogu biti nasilni, ali se čini da to ne odgovara stvarnosti.

Čak i parovi koji su politički pacifisti i dobri prema životinjama udaraju jedno drugo. Naravno, udarci na vidljivim mestima će privući pažnju zajednice, tako da kod nasilja treba koristiti suzdržavanje i proračunatost. Najbolje je krenuti sa malim, kao što je udarac u ruku, i postepeno povećavati udarce tako da se u narednih nekoliko meseci lome nosevi.

Kao kod svake brutalnosti, važno je ići korak po korak: svaki nivo se istražuje dok se par ne navikne na njega. Onda sledeći korak napada ne deluje tako strašno. Par koji je eskalirao na ovaj način može se iznenaditi kada se komšije šokiraju zbog krvi i polomljenih noseva.

Možda će jedan prikaz slučaja pomoći. Bio jednom jedan doktor biologije i njegova žena magistar matematike, koji bi se svake subote uveče napili i tukli. Oni koji misle da obrazovanje može da učini ljude manje nasilnim morali bi da shvate da to nije tačno: obrazovanje zapravo pruža nove mogućnosti, koje nisu dostupne proletarijatu.

Na primer, takvi ljudi imaju iskustva u podučavanju i ovaj muž je svoju ženu učio boksu. „Ovo je levi kroše“, rekao bi i udario je. „Ovo je desni kroše.” Pored toga, mogli su da koriste svoje znanje iz anatomije i da udaraju jedno drugo tamo gde će najviše boleti a najmanje se videti. Jednom je žena njega udarala tosterom u bubrege.

U ovakvim situacijama, naravno, svako krivi drugu stranu za ono što se dogodilo. Žena je rekla da je muž mlakonja koga alkohol pretvara u čudovište. On je rekao da ga ona provocira i da je tip osobe „ničim izazvano“ jer tvrdi da je on uvek udari „ničim izazvano“. Jednom prilikom je izjavio da je odlučio da se oslobodi zavisnosti od toga da udara svoju ženu.

Zakleo se da ga više neće izazvati na nasilje. Sledeće subote ona je rekla nešto uvredljivo, a on je rekao da želi da izbegne prepirku. Otišao je u drugu sobu. Prema njegovoj priči, ona je došla za njim i počela da viče na njega. On se povukao u hodnik. Ona ga je progonila. Otišao je u spavaću sobu i zaključao vrata. Ona je lupala na vrata i vikala. Na kraju je provalila vrata i počela da ga psuje. On ju je „ničim izazvano“ udario.

Ovaj par je bio na terapiji i terapeut je insistirao na tome da muž ne treba da fizički zlostavlja ženu, kako god ga ona provocirala. Stoga, ukoliko se to ponovi, žena treba da pozove policiju. Ona je tako i postupila i to jeste zaustavilo nasilje, ali iz neočekivanih razloga.

Žena je pozvala policiju da se požali da je muž bije i mladi policajac je došao u njihovu kuću. „I, da li želite da podnesete tužbu, gospođo?“ – ležerno je pitao. Par je očekivao da će se policajac zaprepastiti što se nasilje dešava u njihovom luksuznom kvartu obrazovanih ljudi.

Policajac je bio ležeran jer je očito već obavio veći broj ovakvih poseta u njihovom kvartu, zbog čega se par postideo jer njihove tuče nisu bile neobične. Muž snob je bio dovoljno šokiran da prestane da bije svoju ženu, ne želeći da bude običan.

Zavisnost od droga, alkohola i drugih supstanci bračnu nesreću čini lako ostvarivom, ako ne i neizbežnom. Međutim, ove napitke treba koristiti samo ako je spektar veština supružnika ograničen.

Redovno napijanje će brak učiniti nesrećnim, ali umesto da se oslanjaju na tu štaku, od prosečnog muškarca ili žene treba očekivati veću veštinu. Svaki supružnik je sposoban za trezno psihološko zlostavljanje ako se zaista potrudi.

Jedan primer kako je par zamalo rešio problem pijenja koji je njihov brak činio nesrećnim prikazuje opasnost od odlaska kod terapeuta. Par srednjih godina je posetio mladog psihologa i žena je intervju posvetila objašnjavanju kako je muževljevo opijanje uništilo njihov brak.

Govorila je o sebi kao o živoj mučenici njegovog alkoholizma. U nekom momentu intervjua, muž je rekao kako je teško prestati sa pićem i kako bi njegova žena to trebalo da zna pošto ona ne može da prestane da puši. Ona je odgovorila da to uopšte nije isto i da je njegova bolest upropastila njihov brak.

„Prestaću da pijem ako ti prestaneš da pušiš“, rekao je muž. „Ne budi lud“, uzvratila je žena. Žustar mladi terapeut je istakao da je ovo njena prilika. Piće im je uništilo živote i sada je samo trebalo da ona prestane da puši pa bi on morao da prestane da pije.

Žena im je na to priuštila tridesetominutno predavanje o tome kako njen muž ne može da prestane da pije, a pored toga, ona se zbog njega odrekla svega u životu i ne bi trebalo očekivati da se odrekne i svog jedinog zadovoljstva, pušenja. Vešti terapeut je, nakon produženih pregovora, uverio ženu da se složi da će prestati da puši ako njen muž prestane da pije.

Napustili su kancelariju i kada su se vratili sledeće nedelje, on je bio trezan, a ona nije pušila. Između njih je postojala znatna napetost. Suočili su se sa mogućnošću harmoničnijeg braka. Kada je sledeće nedelje par došao, muž se pijano sručio na stolicu, a žena je zapalila cigaretu.

„Šta se dogodilo?“ – pitao je mladi terapeut u šoku. „Ja ću da vam kažem“, rekao je muž, zaplićući jezikom. „Prošle nedelje sam se sa ženom vozio niz ulicu i ona je rekla: ’Idi kupi mi paklicu cigareta’, pokazujući na prodavnicu pića.“ Dobrim timskim radom njih dvoje su spasli svoj nesrećni brak, a terapeut je u očaju digao ruke od njih.

Problemi u seksu, prepirke, nasilje i zavisnosti su sredstva koja treba koristiti u bračnom životu, od brakova u tinejdžerskom uzrastu do zlostavljanja iz invalidskih kolica u starijim godinama. Međutim, različiti stadijumi braka nude različite mogućnosti za povećavanje neprijatnih osećanja.