Na sve strane ima članaka, knjiga i profesionalnih terapeuta koji nude savete o tome kako poboljšati i spasti brakove. Ono što nedostaje jeste vodič kako brak učiniti lošim. Prihvatajući da neki ljudi uživaju u braku, šta je sa ogromnim brojem bračnih parova koji traže nesrećan brak, jer tako moraju, inače se ne bi toliko svađali i pružali tako malo zadovoljstva jedno drugom. Rešeni da budu očajni, ovi ljudi nemaju gde da potraže savet.

Oni se često razvode i ponovo venčavaju. Svaki brak je potraga za brakom koji je nepodnošljiviji od prethodnog, dok bi da su ostali sa prvim supružnikom i dobili samo malo pomoći, u njemu mogli da nađu dovoljno jada.

Uprkos svoj literaturi o tome kako ostvariti srećan brak, tek je nedavno napisano nešto o tome kako ostvariti brak koji je nesrećan. Srećom, jedan anonimni autor je upravo završio temeljnu studiju o tome kako proizvesti bračnu bedu, bez obzira na to da li je brak heteroseksualan, homoseksualan ili mističan.

Ovaj naučni rad enciklopedijskih razmera, koji je sada primarno štivo u ovoj oblasti, nazvan je Postizanje bede u dvočlanim dijadama sa naglaskom na bračnim parovima. Nažalost, čitanje tog rada je jednako tegobno koliko i trpljenje bračnih neuspeha koje opisuje. Za zainteresovanu publiku, ovde ćemo dati kratak pregled načina za ostvarivanje groznog braka.

Možemo da preskočimo istorijat braka iz tog opusa i da odmah pređemo na instrukcije za ostvarivanje groznog braka. Istorija samo naglašava da je priroda braka takva da je uvek bila neophodna spoljna sila da ljude natera da ostanu u braku.

Prvo je crkva donela stroge zakone o rastavi i razvodu, a kasnije je država preuzela taj posao otežavanja razvoda. Sada, sa abdikcijom crkve i slobodom koju je dala država, svako može da se razvede kad god poželi. Neizbežan rezultat je sve veća stopa razvoda. Ako se neko sada sprema da ostvari užasan brak, postoji rizik rastave koji u prošlosti nije postojao.

Olakšavanje razvoda dovelo je do promene u osnovnoj bračnoj pretnji. Supružnik koji može da preti da će ostaviti onog drugog ima najveću moć u braku jer će drugi kapitulirati u strahu od rastave. Međutim, sa tako lako ostvarljivom rastavom, sada je pretnja bežanjem iz braka postala prilično rizična.

Supružnici moraju da proganjaju jedno drugo uz saznanje da im je razvod lako dostupan. Ako pogrešno procene i previše zaoštre svađe, rizikuju mogućnost da se rastave i da im sledeći brak bude prijatan.

Kaže se da svako može imati srećan brak, ali ljudi moraju da naprave sopstvenu bračnu disharmoniju. To nije sasvim tačno. Mnogim ljudima nedostaje veština da brak učine groznim i oni prirodu razvoja braka ne razumeju dovoljno dobro da bi mogli da je iskoriste.

Prilike za bračnu bedu će ovde biti predstavljene u kategorijama razvojnih stadijuma: kako loše početi brak, kako pogoršati brak u prvim godinama, oko čega se svađati kada deca više nisu na raspolaganju i kako povećati bračnu nelagodnost u starosti čak i kada snaga opada.

Planiranje nesrećnog braka

Kao što se svi stručnjaci slažu, na braku treba raditi. Ostvarivanje nesreće zahteva savesno nastojanje. Međutim, zadatak je iznenađujuće lak ako osoba započne loše. Postoje dva opšta načina da se brak započne tako da nesreća postane neizbežna: jedan je venčati se iz pogrešnih razloga, a drugi je venčati se sa pogrešnom osobom. Loše započinjanje braka je kao građenje odgovarajućeg temelja za kuću: nesreća se ugrađuje u strukturu od početka.

Najomiljeniji pogrešan razlog za venčavanje je bežanje u brak kao način da se izbegne nešto drugo. Životni saputnik se bira impulsivno da bi se izašlo iz loše situacije. Mnoge su situacije od kojih se beži: osoba može da se venča da bi pobegla od siromaštva, da bi izbegla školovanje, da ne bi morala da zarađuje za život, i tako dalje. Najčešći pogrešan razlog za venčavanje je da bi se pobeglo od porodice.

Ako roditelji neprekidno gunđaju o spremanju sobe kako kuga ne bi prerasla u epidemiju, ili o dolasku kući na vreme da bi dovoljno spavali, ili o prestanku sa prekomernim konzumiranjem pića i droge, očigledno je da je bežanje iz te represivne atmosfere sasvim na mestu.

Samo kada bi osoba mogla da nađe mladog momka ili devojku s kojim bi se venčala i delila troškove, sa sopstvenim stanom dobila bi i slobodu. Procenjuje se da je bežanje od kuće razlog za osamdeset jedan odsto užasnih brakova kada su supružnici mlađi od dvadeset jedne godine.

„Konačno slobodan, konačno slobodan“, uzvikuju mladi ljudi žureći u svoje domove. Od tog momenta se nadaju da više nikada neće spremati stan, da će ostajati napolju po čitavu noć, piti i drogirati se dok ne padnu i, sve ukupno, uživati u slobodi.

Nažalost, kada je jedini cilj braka da se pobegne od porodice, sam brak po sebi nema svrhu. Nema osnova da partneri uživaju jedno u drugom kao bračni par kada nisu izabrali jedno drugo iz tih razloga. Čak i neko sa ograničenom inteligencijom može da ostvari nesrećan brak na ovaj način.

Pošto nisu izabrali supružnika po kompatibilnosti, u roku od nekoliko nedelja partneri ne mogu da se podnesu. Počinju da se svađaju ko treba da odžava kuću, ko je došao ili nije došao kući u neko razumno vreme, a piće i droga rađaju zlobu umesto radosti. Kada se ova situacija strukturira, tim mladim ljudima treba veoma malo truda da bi ostvarili bračnu nesreću.

Ako su posebno rešeni da uživaju u neprijatnosti, kao još jedan razlog da se venčaju i napuste porodicu mogu dodati i trudnoću. Roditelji će čak ohrabrivati brak kada vide kako beba povećava kćerkino telo. Dodavanje bebe utočištu mladog para je kao šlag na torti: mogućnosti da budu nesrećni se povećavaju.

Beba može da napravi veću zbrku nego sam par, može da ih drži budnima duže nego žurke i, generalno, dete podstiče potisnuti bes jer je par bespomoćno sputan tim bićem o kome mora da se stara. Nastaju beskrajne svađe oko toga na koga je red da nešto uradi za bebu, ko treba da se bori sa socijalnom službom kada ih optuži za nemar, i čija je krivica što uopšte imaju bebu.

Bučne rasprave o tome kako bi život bio sjajan da nisu uhvaćeni u zamku obznaniće komšijama da tu žive partneri vešti da unesreće jedno drugo…

***

Odlomak iz knjige KAKO BRAK UČINITI UŽASNIM Džej Hejli, Izdavač Psihopolis, Novi Sad, 2011. www.psihopolis.edu.rs