Zima je. Napolju sve steže. Prozori se magle, ruke traže džepove, a u grudima se javi onaj tihi zov — ne za još jednom šoljom čaja, već za nečim dubljim, nežnijim.
U tim trenucima, bez puno razmišljanja, posežemo za onim što nas „greje iznutra“. I vrlo često, to bude – romantični film.
Pročitajte i ovo: Šta treba da se zapitate pre nego što kažete da je kraj
Možda vam se čini da je to samo navika, trenutni impuls ili bežanje od dosade. Ali psihologija ima vrlo konkretno objašnjenje zašto tražimo emocionalnu toplinu kada nas fizička hladnoća stegne. Naše telo i um su povezani mnogo više nego što to svakodnevno primećujemo. I kada koža oseti hladnoću, mozak je taj koji kaže: Nedostaje ti sigurnost. Nedostaje ti dodir. Nedostaje ti bliskost.
Psiholozi ovo objašnjavaju kroz koncept koji se zove metaforička povezanost između fizičke i emocionalne topline. Naše iskustvo sveta često je ukorenjeno u telu – i kad kao deca doživimo fizičku toplinu kroz zagrljaj, grljenje, držanje za ruku, istovremeno doživljavamo i emocionalnu sigurnost.
Pročitajte i ovo: Jesu li žene koje ne žele da imaju decu sebične?
Ta veza ostaje u nama zauvek. Zato kad odrasli osete hladan vetar, oni podsvesno žude za emocionalnim zagrljajem. I ako nije tu fizički partner da nas greje, zameniće ga lik iz filma koji voli snažno, iskreno i — idealno.
Pročitajte i ovo: Često je nenormalno biti normalan u odnosima
Jedna studija sa Univerziteta u Torontu otkrila je da ljudi češće biraju romantične komedije ili emotivne filmove kada im je fizički hladno. Zanimljivo je da je i osećaj usamljenosti povezan sa sniženjem telesne temperature. Ljudi koji se osećaju izolovano, češće prijavljuju da im je hladnije nego drugima — i bukvalno i metaforički.
I tu dolazi film. Ne bilo kakav. Nego onaj u kojem dvoje ljudi nađu jedno drugo protiv svih izgleda. Onaj u kojem se neko vrati, pokuca na vrata s cvećem, ili samo šapatom kaže: „Nisam mogao bez tebe.“ Filmovi koji bude emocije, koji vraćaju veru u ljubav, koji podsećaju kako je to kad te neko stvarno vidi i prihvati.
Pročitajte i ovo: Ženina dominacija u partnerskom odnosu – kada je žena glavna u braku
Romantični filmovi nisu samo beg. Oni su često i terapija. Kroz njih ponovo doživljavamo bliskost, makar posrednu. U njima smo voljeni posmatrači tuđe ljubavi, ali kroz taj proces se i sami osećamo više povezano – s likovima, sa sobom, pa ponekad čak i s osobom do nas na kauču. Kada nas stvarnost podseća da ljubav nije uvek dostupna, fikcija dolazi kao melem.
Pročitajte i ovo: Život na granici dobra i zla – kako i zašto povređeni ljudi povređuju dalje druge
Ovo ponašanje ne treba gledati sa podsmehom. Ono što se često naziva „klišeima“ ili „guilty pleasure“ sadržajem zapravo su vrlo efikasni psihološki mehanizmi suočavanja. Kada nas život zaledi spolja, mi palimo unutrašnju vatricu – putem priča. I to je potpuno ljudski.
Zato sledeći put kada temperatura padne i vi se iznenada uhvatite kako birate „P.S. I Love You“ ili neku „staru dobru“ sa Meg Ryan i Tom Hanksom, znajte: ne tražite samo film. Tražite osećaj da niste sami. Da ljubav ipak postoji. Da neko, negde, može da vas pogleda kao što likovi iz filma gledaju jedno drugo.
Pročitajte i ovo: Bliskost i optimalna distanca u odnosu – kako da pronađemo pravu meru?
I to, dragi čitaoci, nije slabost. To je vaša emocionalna inteligencija na delu. Jer znate da kad zima krene da steže – toplina nije samo stvar kalorifera. Nego i duše.
