Uošte nisam bila svesna pod kojim teretom ulazim u vezu sa oženjenim muškarcem.
Nije da mi je to bila namera, niti sam imala takvo iskustvo ranije. Možda baš zato nisam ni znala u šta ulazim. Jednostavno, nisam razmišljala iako sam uvek poprilično oprezna u svemu drugom u životu.
Nije mi se čak ni dopadao. Nije bio tip muškarca na kojeg bih pala na prvu loptu. Možda je baš to bio razlog mojoj neopreznosti i nesmotrenosti jer nisam osećala opasnost s njegove strane.
A on je bio vrlo prijatan, kulturan, fin, zanimljiv, zabavan, šarmantan. Uvlačio mi se pod kožu natenane. Kad je počeo da me direktno zavodi, odbila sam jer nisam bila pristalica veze sa oženjenim muškarcem. A onda mi se umilio svojom tužnom pričom kako je nesrećan u braku i ja sam mu stvarno poverovala. Jer sve do tada je bilo iskreno sa njegove strane, u šta sam imala prilike da se uverim jer smo se upoznali preko posla.
Poklekla sam pred munjevitom brzinom rada njegovog mozga i uzajamnim razumevanjem na keca. Hvatao je moje misli u letu. Razumeo me je i pre nego što bih ja samu sebe. Bio je prvi muškarac za koga nisam sumnjala da li će me nazvati sutra ujutro. I uradio je to čim sam se probudila.
Taj tresak što ste upravo čuli, bio je kamen koji je pao s moga srca. Ah, kakvo je to olakšanje bilo. I ko sam ja da ne verujem takvom čoveku i da mu se ne predam cela?!
Još jedna naivna, slaba i ljubavi željna ali ja to tada nisam znala. Postala sam toga svesna i gotovo identično olakšanje osetila tek nakon završetka jednogodišnje psihoterapije, bez koje se ne bih izvukla iz veze koja se u međuvremenu pretvorila u trogodišnji pakao.
Odbijanja, laži i čekanje postali su ubrzo, nakon tromesečne idile, moja svakodnevnica.
Polako sam tonula u depresiju, bez da sam toga bila svesna. Eliminisala sam sve prijatelje koji bi pokušali nešto ružno da kažu o njemu. Svakim novim danom, on je bio sve dalje od mene, a ja sam tonula sve dublje u depresiju, još uvek verujući da je naša zajednička budućnost izvesna.
Nekoliko puta smo prekidali vezu ali smo se uvek vraćali jedno drugom. Svaki put, činilo mi se da ljubav sve više cveta. Sve vreme se vadio na malo dete, kao jedini razlog što još uvek ne može da napusti ženu. ’’Samo još malo da ćerka poraste…’’. Verovala sam mu i saosećala sa njegovim bolom! Hej, ’’njegovim!’’. Ali stvarno sam tako i osećala – da je njegov bol i patnja što ne može da bude sa mnom bio veći od mog.
U jednom trenutku, nakon ludo zajedno provedenog dana, pobegavši s posla, predložila sam mu da negde otputujemo na par dana. Sasvim mirno, zamolio me je da se malo strpim jer je baš tih dana imao neku frku. Na moje bezazleno pitanje ’kakvu’, dobila sam odgovor da žena treba da mu se porodi sa drugim detetom, jer, eto, ćerka je htela da ima brata ili sestru pa nije mogao da je izneveri.
Šok, neverica, histerija, skandal, plač, gubitak svesti, hitna pomoć, bolnica, infuzija, sve se to ređalo u nizu tog istog ’divnog’ i nikada zaboravljenog dana. Nikada više!
***
Ispovest preljubnice Sofije B.