Naziv “fotografija”, koji u bukvalnom prevodu znači “crtanje pomoću svetlosti”, povezuje se sa Džonom Heršelom, koji ga je prvi upotrebio 1839. godine.
Od svog nastanka, fotografija je nastavila da se kontinuirano razvija, kako kroz primenjenu, tako i kroz umetničku formu, dobijajući višestruku namenu i upotrebu. A da li je, i kako, moguće fotografije koristiti u psihoterapijske svrhe?
Najstariji pisani zapis o primeni fotografije u terapijske svrhe datira čak neposredno nakon zvaničnog pronalaska fotografije. Novija istorija foto terapije povezuje se sa psihologom Džudi Vajser, koja je koristila fotografije u radu sa decom, čija je studija objavljena 1975. godine, kada se prvi put i pojavljuje naziv “foto terapija”.
Pročitajte i ovo: Perfekcionizam – glad za prihvaćenošću i ljubavlju
Foto terapija se može definisati na više načina, ali suštinski element svih definicija jeste fotografija, koja kao terapijska aktivnost može da se upotrebi za samoizražavanje, introspekciju i podsticanje željenih pozitivnih promena.
Fotografije su beležnice sećanja, čuvari uspomena, svedoci prošlosti, istoričari minulih dana, naratori priča, arhivari jednog života. One su “dar zaustavljanja vremena”, jer na njima trenuci koji su prošli ostaju zauvek živi. Tako one bude sećanja, ali i različita osećanja.
Pročitajte i ovo: Kako da vežbanjem svesnosti povećamo osećaj zadovoljstva životom
U psihoterapijskom radu mogu se koristiti fotografije na kojima je klijent, biografske zabeleške, fotografije iz detinjstva, ili sa porodicom i prijateljima, kadrovi koje je klijent fotografisao, i naravno, u današnje vreme veoma popularne – selfi fotografije. Upravo rad na “selfićima” pomaže klijentu da razume doživljaj sebe.
U ovom slučaju on je i stvaralac fotografije, ali i objekat. Rad sa fotografijama na kojima su drugi slikali klijenta omogućava klijentu uvid u perspektivu drugih ljudi, odnosno da istraži kako ga drugi doživljavaju. Ove fotografije omogućavaju klijentu da vidi šta je drugima važno u vezi sa njim i da to uporedi sa svojim pretpostavkama o tome šta drugi vide na njemu.
Pročitajte i ovo: Prednosti i mane ljubavne veze sa značajno starijim ili mlađim partnerom
Fotografije koje klijent slika predstavljaju njegovu refleksiju sebe. One govore o njegovom odnosu prema svetu, jer fotografije ne govore samo o onome što je na njima, već i o osobi koja je slikala tu fotografiju i njenoj evaluaciji sveta, zato se kaže da su fotografije“otisci našeg uma i odrazi našeg srca”.
Za razliku od selfija, koji iskazuju individualnost osobe, porodični albumi ukazuju na povezanost i razlike, i drže članove porodice na okupu.
Pročitaj i ovo: Život i partnerski odnos na klackalici – Voli me, ne voli me – i koje tu srećan?!
Pogledajte fotografije iz svojih porodičnih albuma, možete li da zapazite svoju ulogu u porodici kroz razmeštaj na porodičnim slikama, ili da uočite sličnosti sa nekim pretkom ili srodnikom preko položaja tela na fotografiji?
Pročitajte i ovo: Želite život iz bajke? Evo zašto ne uspevate da ga ostvarite!
Fotografije pružaju informacije o pojedincu, njegovim vezama sa spoljnim svetom, svetom izvan terapije. Upotreba fotografija omogućava da osoba vidi sebe i spolja i iznutra i da pronađe vezu između toga, kao i da vidi sebe sa strane i da zapazi nešto što inače ne bi.
Kada pogledate godišnje školske uspomene, gde se nalazite na fotografiji, negde pri kraju kadra ili zauzimate centralni deo? Na koji način to oslikava vaš socijalni život?
Pročitajte i ovo: Do stvarnog odnosa rušenjem slike idealnog partnera na pijedestalu
Na fotografijama ne morate da budete vi, to mogu da budu i fotografije izabrane iz kataloga ili na internetu. Živimo u vizuelnom svetu, o kojem saznajemo najviše preko slika i prizora, izloženi smo fotografijama i reklamama svuda i svaki dan.
Pročitajte i ovo: Kojih se žena muškarci plaše? I zašto?
U eri Instagrama, Fejsbuka i ostalih društvenih mreža to naročito dolazi do izražaja. Prema nekim procenama, samo se na Fejsbuku dnevno objavi 300 miliona slika.
Da li ste se nekad zapitali zašto vam baš određena slika privuče pažnju? Kada gledate te mnogobrojne fotografije, koju od njih nikako ne biste izabrali, a koja vas najviše privlači, koje misli, osećanja i fantazije su povezane sa tom fotografijom, s kim biste voleli da je gledate, koje su vaše slobodne asocijacije na fotografiju, kakvu priču možete da ispričate u vezi sa njom?
Pročitajte i ovo: Zašto je bitno proći kroz tugovanje zbog gubitka voljene osobe i kako tče proces?
Ovo su samo neka od pitanja koja mogu da olakšaju komunikaciju i pomognu pojedincu da dublje razume sebe.
Pročitajte i ovo: Šta je za tebe samopouzdanje? Lik u šmekerskom odelu ili rudar?
Tako fotografija kao medijum može mnogo da obogati psihoterapijski proces, a ne zahteva specijalne resurse, jer je laka dostupnost interneta i brz razvoj i napredak savremene tehnologije i digitalnih uređaja čine pristupačnom svima. Ideje za njihovu upotrebu su mnogobrojne, a mogu se kombinovati i sa raznim drugim tehnikama, za šta je potrebna samo inovativnost i kreativnost psihoterapeuta.