Šta je psihoseksualna terapija?

Psihoseksualna terapija je relativno novi integrativni oblik psihoterapije, specijalno koncipiran za lečenje disfunkcionalnog seksualnog ponašanja, uslovljenog psihološkim razlozima. To je originalno delo Helen Singer Kaplan, američkog psihijatra, koja se pojavljuje 70-tih godina prošlog veka, u vremenu posle Mastersa i Džonsonove (bračni partneri, lekar i psiholog, koji su istraživali seksualno ponašanje i zapravo stvorili seksualnu terapiju) i Kinseyja (biolog i seksolog, koji je svojim istraživanjima dao veliki doprinos svetskoj seksologiji).

Ona je uočila da tadašnja psihoanalitička terapija, bračna i porodična, kognitivno- bihejvioralna, pa čak i seksualna terapija, ne daju rezultate kad se primenjuju izolovano. Stoga je koncipirala novi psihoterapijski metod koji objedinjuje efikasne postulate svih modaliteta i nazvala ga psihoseksualna terapija.

Josif Fidanovski, psihoseksualni terapeut i savetnik za partnerske odnose

Psihoanalitička psihoterapija – pokušava da promeni seksualno disfunkcionalno ponašanje razrešavanjem intrapsihičkih konflikata i sticanjem uvida, da se nesvesni procesi seksualnog funkcionisanja “osveste“.

Partnersko-bračna psihoterapija – smatra da je seksualna disfunkcionalnost posledica loše i nekvalitetne komunikacije između partnera, pa se najviše radi na njihovom interpersonalnom odnosu.

Seksualna terapija – brzo i uspešno otklanjanje simptoma seksualnih smetnji. Nijedan partner nije pacijent, već oba partnera moraju da promene međusobni odnos i putem seksualnih vežbi razviju seksualno funkcionalnije ponašanje.

Kognitivno-bihejvioralna terapija – seksualno disfunkcionalno ponašanje je rezultat pogrešno naučenog ili neprilagođenog seksualnog ponašanja, pa se radi na modifikaciji kognitivnih distorzija (iskrivljenih uverenja) i zadaju se fizičke vežbe izlaganja (kao modalitet sistematske desenzitizacije).

Tipovi seksualnih disfunkcija

Postoji nekoliko tipova seksualnih disfunkcija. Sve one se javljaju u određenoj fazi seksualnog odgovora: seksualna želja, uzbuđenje i orgazam.

Na globalnom nivou, najčešći problem kod muškaraca i žena predstavlja smanjena seksualna želja. U fazi uzbuđenja, to je erektilna disfunkcija, čest oblik kod muškaraca, i orgazmička disfunkcija, nemogućnost postizanja orgazma, kao i prevremena ejakulacija, najčesći oblik muške seksualne disfunkcije, u fazi orgazma.

Ostali tipovi seksualne disfunkcije su vaginizam, zbog vaginalnog grča ne postoji mogućnost penetracije, dispareunija, bolni odnos, češći problem kod žena, seksualne fobije i dr.

Slika o problematičnosti seksualnog života se može proširiti ako uključimo druge nespecifične sindrome i poremećaje: “Problemi sa slikom tela“, “Prevremeni orgazam kod žena“, “Bol pri masturbaciji“, “Orgazmička anhedonija“, “Seksualna adikcija“,“Neiskorišćena seksualna veza ili brak“, parafilije i poremećaji seksualnog identiteta, itd.

Iako se svi seksualni problemi mogu pojaviti u svim starosnim dobima, ipak, prema učestalosti javljanja možemo za određenu starosnu dob izdvojiti pojedine probleme.

Za muškarce 25-40 godina, to je prerana ejakulacija, 35-70 erektilna disfunkcija, a 50-70
godina inhibirana ejakulacija.

Kod žena je u mlađoj starosnoj grupi, 20-40 godina, čest problem anorgazmije, nešto kasnije, 30-45 godina, javlja se vaginizam, a u razdoblju 45-60 godina i zbog hormonalnih promena, najveću nelagodnost ženama predstavlja vaginalna suvoća. Treba napomenuti da se svi, bez obzira na starosnu grupu i pol, bore sa nedostatkom seksualne želje.

Mogućnosti psihoseksualne terapije – na putu ka boljem seksu

Dosta mi je loše ljubavi. Treba mi nešto na šta mogu da budem ponosan.

– Erik Klepton

Seks bi trebalo da bude jednostavan, on i jeste jednostavan za jednostavna stvorenja sa ograničenim ciljevima. Naši rođaci, primati, su pravi primer za to. Kod njih je seks u službi reprodukcije.

Međutim, mi smo to odavno prevazišli, pa nam seks služi da zadovoljimo sebe i partnera, da postanemo bliži, da potvrdimo osećanja muškosti ili ženskosti, da stvorimo osećanje uzbuđenja ili strasti, da se dublje povežemo sa partnerom, da imamo mistična iskustva.

Otuda i različita imena – nagonski, zamenski, relacijski seks, itd.

Sa aspekta seksualne inteligencije, treba stremiti ka relacijskom seksu, kao pokazateljem prave intimnosti. Tada, niti nam partner služi kao objekat, niti nam je potreban seks kako bi se osećali bolje zbog nečega što nam nedostaje u životu, već je on izraz duboke potrebe partnera da dele ljubavna osećanja i da se na taj način još više povezuju.

Ciljevi u psihoseksualnoj terapiji

Psihoseksualna terapija, kad se uspostavi dobar radni savez sa pacijentom ili parom, ima za cilj da oslobodi pacijenta od pogrešnih uverenja, različitih mitova i predrasuda – da mora biti stalno uspešan u seksu, da uživanje u seksu zavisi od krutog penisa, da žena mora da doživi orgazam, da je seks isto što i snošaj, da je dobar seks onaj koji je spontan, bez planiranja i pričanja i slično, da se poveća verbalna i neverbalna komunikacija između partnera, da se uzajamno pruži i primi zadovoljstvo, da se smanji nivo anksioznosti koji
konstantno prati seksualnu situaciju.

Ona pomaže ljudima da razviju nove i alternativne seksualne obrasce, koje će im omogoćiti da budu zadovoljniji na seksualnom planu.

Zašto psihoseksualna terapija?

Osećam se kao nov čovek, bolje nego što sam se godinama osećao, to što sam ponovo kadar da seksualno funkcionišem omogućilo mi je nov pogled na život, a i brak mi je postao sto puta bolji.

– Muškarac, 46

Ukoliko partneri nakon dva, tri meseca ne uspeju sopstvenim kapacitetima da razreše sve svoje partnerske dileme i probleme u seksualnom životu, bitno je da znaju da rešenja postoje, bilo ona medicinska ili psihološka (ponekad i kombinovan pristup).

Bez obzira na to koliko su bili loši seksualni odnosi u prošlosti, ili ih uopšte nemali, partneri i samci uvek imaju izbora. Sada više ne mora da to bude tako. Mogu zauzeti proaktivnu ulogu u menjanju sopstvenih života.

Zbog tabua koji postoje na području seksualnosti, mnogi od nas su se pomirili sa lošim seksom. Ali, to nije nešto sto možete da potisnete, što možete da zaboravite. Jer svaka vaša ćelija je seksualna. Došli smo na ovaj svet zahvaljujući seksu i to je nemoguće negirati. Pre ili kasnije, problem će se javiti.

Nije potrebno bežati i distancirati se od seksa, zaboraviti na seks. To nije rešenje. Takođe, ni forsiranje da se problem reši (čest način koji biraju muškarci) putem farmaceutskih preparata ne daje rezultate.

Psihoseksualna terapija nudi drugačiji pristup. Ona posmatra čoveka kao celovito biće, pokušava da razume specifičnu dinamiku svakog para, da eliminiše negativne stavove o seksualnosti, da razvije novi model seksa, da otvori nove karte. Karte koje će biti podeljene u korist partnera, u prilog njihovom zadovoljstvu.

Ova integrativna psihoterapija podrazumeva strpljenje, ali ne mora da bude duga i dosadna, već često i veoma zabavna: „Ruka će mi se osušiti od ovog ručnog rada“, našalio se jedan muškarac, kako bi učinio ceo program zabavnijim. Ponekad je potrebno samo par seansi, a ponekad i nekoliko meseci da bi rezultati bili vidljivi.

Ali zar vaša veza i vaš seksualni život nisu vredni takvog ulaganja?!

Ne bih želeo da sam mnogo drugačiji od onog što jesam. Možda bih želeo da sam malo više kolerik i da se to prenese u seksualni čin tako da budem žustriji, da osećam veći nagon, strast, mada to možda i jesam unekoliko da nije ovog problema, ne znam. U nekim razmišljanjima bih voleo da sam i malo sebičniji, da mi je više stalo do mog zadovoljstva, da budem – mogu slobodno reći malo grublji prilikom odnosa.

– Muškarac, 28

Ja sam ta koja se oseća nemoćno. Osećam da sam neprivlačna i nepoželjna, jer ne mogu da uzbudim muškarca koga volim. Ako se sve to uskoro ne sredi, ja ću biti ta koja će morati da uzima lekove…možda, Prozak.

– Žena, 52

Osećam se kao nov čovek, bolje nego što sam se godinama osećao, to što sam ponovo kadar da seksualno funkcionišem omogućilo mi je nov pogled na život, a i brak mi je postao sto puta bolji.

– Muškarac, 46

Kome je potrebna psihoseksualna terapija?

Zbog fleksibilnosti i mogućnosti kombinovanja različitih pristupa, u zavisnosti od potreba klijenata, psihoseksualna terapija se koristi kod svih oblika seksualnih disfunkcija, kada su seksualne smetnje udružene sa neurotskim poremećajima, poremećajima ličnosti ili psihosomatskim stanjima.

Takođe, veoma je značajna u tretiranju sekualno devijantnog ponašanja (parafilija – fetišizam, egzibicionizam, voajerizam, itd.) , kao i uporemećajima seksualnog identiteta
(transvestizam, transeksualizam, itd.)

Ne primenjuje se kod organski uslovljenih seksualnih smetnji, kod osoba koje ne shvataju da je priroda njihovih smetnji povezana sa psihološkim uzrocima, kod osoba koje ispoljavaju psihotične poremećaje ili tešku depresiju, kada je primarno lečiti bolest, a ne
seksualnu disfunkcionalnost.

Zbog čega patimo u seksu?

Uzroci mogu biti organski, psihogeni ili kombinovani.

Organski najčešće uključuju neku fizičku akutnu ili hroničnu bolest, u neurološkoj, hormonalnoj, vaskularnoj ili uro-genitalnoj sferi. Korišćenje određenih sintetskih lekova i preparata, poput antidepresiva, antipsihotika ili protiv visokog pritiska, zatim alkohol, droga itd., mogu negativno uticati na seksualni život.

U psihogene uzroke najčešće spadaju stres (na poslu ili kod kuće), umor, depresija,
generalizovana anksioznost, anksioznost prilikom nastupa, prethodne traume (na primer,
seksualno silovanje), nisko samovrednovanje, različite emocionalne blokade, loš partnerski
odnos, nedostatak ljubavi u vezi, neprijateljski stav prema partneru, nedostatak fizičke privlačnosti, loša seksualna socijalizacija, religiozno vaspitanje, nerealnih očekivanja, odsustvo pravih uslova, nedostatak uzbuđenja i sl.

Pogrešan pristup seksualnom funkcionisanju

Problem kome se nedovoljno posvećuje pažnja

Medikalizacija seksualnog života, pod uticajem biološke psihijatrije i farmaceutskih centara, dovela je do stava da su uzroci seksualnih disfunkcija organske prirode.

Ako su u prošlom veku, zahvaljujući Frojdovoj psihoanalizi, za neuspehe na seksualnom planu najčešće bili “krivi“ naš i partnerov mozak, t.j. psihički status osobe, sada to više nije tako. Sada se pažnja daje organskom funkcionisanju, a takav pristup se najčešće sreće i u terapiji. Traže se lekovi koji će da promene seksualno funkcionisanje osobe, kao i različita “mehanička“ rešenja, putem implanta i vakuum preparata.

Problem u ovakvom pogledu na seksualnu stvarnost novog doba, koja je stimulisana putem Vijagre, Levitre – lekova za bolju erekciju i slično, je što se zaboravlja na uticaj sociokulturnih i psiholoških činilaca u psihoseksualnom razvoju jedne osobe, na celovitost.

Zaboravlja se da čovek nije mašina i da mozak jedne osobe aktivno učestvuje u svakodnevnom procesuiranju svih životnih i seksualnih nadražaja. Možda bi bilo preterano reći da je sve u mozgu kad je u pitanju seks, ali ako nije sve, onda je daleko ispred onoga što dolazi na drugo mesto.

Bitno je napomenuti da su seksualne disfunkcije u 95% slučajeva kod mlade populacije psihičkog porekla, dok kod starijih ljudi zbog hroničnih bolesti udeo psiholoških činilaca nije tako velik, pa se tretman malo modifikuje i pored psihološke pomoći (suportivna terapija) daju se određeni preparati i aparati za poboljšanje seksualne funkcionalnosti.

Jedan moj mladi pacijent koji je imao par godina problem sa erekcijom, pokušao je da nađe
sva moguća rešenja, od Cijalisa, preko vakuum preparata, različitih biljnih lekova, do izvesne psihološke pomoći. Jedino što nije “konzumirao“ bila je psihoseksualna terapija.

Naravno, hteo je i to da pokuša, na njegovu sreću postigli smo rezultat, i pored toga što je terapeutski proces trajao duže, kao što smo i pretpostavljali, zbog trajanja njegovog problema (tri godine) i specifične seksualne istorije, kao i prilično narušenog mentalnog statusa njegove partnerke.

Ali na kraju je izjavio: Ova terapija mi je mnogo pomogla ne samo na planu seksa, već i u svim drugim oblastima života, na poslu nikada nisam bio bolji.

Tehnike i metode koje se koriste u psihoseksualnoj terapiji

Da bi se postigli ciljevi, veoma je bitno postavljanje dijagnoze.

Kao što govori Marty Klein, psiholog i seksolog, značenje neopuzdane erekcije je sigurno sasvim drugačije ako je muškarac alkoholičar, mrzi svoju ženu ili se pak nalazi u ranom stadijumu šećerne bolesti.

Ova tri slučaja nikako ne bismo smeli lečiti na isti način. Pre odluke o najboljoj metodi lečenja u određenoj situaciji potrebno je doznati informacije od oba partnera, putem funkcionalne analize ponašanja i seksualne istorije para.

Nakon toga, radi se na identifikaciji negativnih misli, njihovoj promeni, razvijanju pozitivnog stava prema sebi i svojoj seksualnosti. Za to vreme prisutna je permanentna seksualna edukacija, koja traje tokom čitave terapije, koja dodatno pomaže u prihvatanju sebe i partnera, radi se na razvijanju pravog seksualnog Ja, na asertivnoj komunikaciji u seksualnoj sferi i van seksa, ukoliko odnos ne funkcioniše.

Pored toga, koriste se i različite tehnike relaksacije – na primer, modifikovani autogeni trening sa progresivnom relaksacijom, kako i određene meditacije i emocionalne tehnike opuštanja.

Da bi bila još korisnija, a efekti terapeutskog procesa brži i značajniji, psihoseksualna terapija uključuje, a to je njeno posebno obeležje, i posebne fizičke vežbe u domenu seksualnosti, kao što su specifične vežbe masturbiranja koje osoba radi sama, a kad
dostigne određeni nivo seksualne spoznaje (prave introspekcije), uključuje se i partner
(ukoliko je dostupan).

Vežbe se obavljaju minimum 2-3 puta nedeljno, ispod tog broja rezultati su neizvesni. Sve te vežbe pomažu pacijentima – klijentima da razviju i poboljšaju čulni fokus, da integrišu nova saznanja na planu intimnosti, da se direktno suoče sa svojim strahovima, da bi kasnije zadovoljavajući seksualni odnos bio moguć.

Od samog starta zabranjuje se partnerima da samoinicijativno pokušavaju da ostvare odnos, već se radi u oblastima emocionalne i socijalne inteligencije, da bi se formirala dobra osnova i pojačala povezanost između partnera i proširile mogućnosti u seksu, kao nužan preduslov za obavljanje zajedničkih zadataka.

Psihoseksualna terapija, za razliku od drugih terapeutskih modaliteta, ne traje previše dugo
(10-15 seansi u proseku), u zavisnosti od godina starosti, trajanja problema, lične motivacije, želje za aktivnom participacijom oba partnera, drugih psihopatoloških stanja ili tipa seksualne disfunkcije.

Ukoliko se radi, recimo, o erektilnoj disfunkciji primarnog tipa, gde nikad nije uspostavljen
odnos, terapija obično traje mnogo duže sa nejasnom prognozom, za razliku od erektilne disfunkcije sekundarnog tipa, gde pacijent trenutno ne funkcioniše, a ranije jeste, ili situacionog tipa, gde uspostavlja odnos sa ljubavnicom, ali ne sa ženom, ili obrnuto, i gde obično nije potrebno više od desetak seansi, sa veoma optimističkom prognozom.

Sito&Rešeto newsletter
Nedeljni pregled najinteresantnijih tekstova sa Vašeg omiljenog portala.

OSTAVITE KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.