Opraštanje je važna i izuzetno delikatna tema!

U teoriji stoji da bi trebalo oprostiti da bismo bili slobodni, ali to ne može da se uradi iz glave. Problem je što je opraštanje emotivni, a ne misaoni proces. Ipak, nećemo oprostiti ako to jednostavno svesno ne odlučimo.

Foto Hernan Sanchez
Foto Hernan Sanchez

Emotivno opraštanje, opraštanje srcem, istinsko otpuštanje je proces. To je proces zaceljivanja emotivne rane, kaže u razgovoru sa Marinom Jablanov, za Dnevnik, psihološkinja Jelena Pantić, kojoj su emocije i emocionalna inteligencija uža specijalnost.

Ovaj proces je strogo individualan i nema potrebe da se forsiramo. Prema stavu psihologa sasvim je u redu ako ne možemo nekom nešto da oprostimo.

– Ne bi trebalo ni ući u stanje krivice zato što ne mogu da oprostim, jer me u ovom trenutku jako boli i ne mogu da praštam. Jako je važno da se bude iskren prema sebi, da ne potiskujemo, jer to usporava proces i vrlo je štetno. Pre svega neophodno je priznati ono što jeste. Priznati da nekom nešto zameramo, priznati da krivimo nekog, da smo povređeni, priznati da smo ljuti – naglasila je Pantićeva.

Neophodno je pustiti ta osećanja i proći kroz njih. Prema mišljenju stručnjaka taj proces može da traje par sati, par dana ili par godina. Sve je individualno.

– Opraštanje dolazi tek posle zaceljivanja. Naglasila bih da opraštanje ne mora nužno da znači i nastavak odnosa. Dakle, mi možemo nekom da oprostimo, i da bez mržnje, ljutnje i ogorčenosti ne želimo da dalje nastavimo taj odnos. To je najčešće zato što procenjujemo da je to neko kome ne možemo da verujemo i da mislimo da bi nas mogao ponovo povrediti. S druge strane kada vidimo iskreno žaljenje kod osobe koja nas je povredila i kada procenimo da se to ne bi ponovilo, onda se ne bi remetio dalji tok odnosa – poverila nam je Jelena.

Potrebno je dati sebi vremena, pronaći razumevanje i ljubav, potražiti podršku u sebi ili kod dragih osoba, a zašto ne i od stručnjaka.

– Važno je da znate da niste loši ako nekom nešto zamerate, niti ako vam je teško da oprostite. Polako i nežno, stići ćete na mesto ljubavi i razumevanja. Na mesto na kom osećate da nemate šta da oprostite. Na mesto s kog imate razumevanje za druge ali i za sebe. Na mesto gde više ne boli. Tada ste oprostili. I tada to više nije bitno – napomenula je Jelena Pantić i nadovezala se – Između opraštanja i zaboravljanja ne bi trebalo da stoji znak jednkosti. Ako smo nešto emocionalno obradili i otpustili, onda nećemo imati potrebu da se stalno vraćamo na to, odnosno kada se nekad i setimo tog događaja, nećemo više imati jak emotivni naboj.

Upravo je taj jak emotivni naboj koji je prouzrokovala neka povreda ono je što nam ne dozvoljava da se oslobodimo. Svaki put kada se toga setimo, osećamo intenzivne neprijatne emocije: jed, jad, gorčinu.

Ono što je bitno da znamo, prema rečima stručnjaka, je da ako smo nešto nekom oprostili to ne znači i da smo opravdali taj postupak.

Kada oprostimo mi možemo razumno i staloženo da kažemo da smo povređeni, ali da pri tom više ne budemo zarobljeni u nekoj nekonstruktivnoj emociji. Zato i imamo potrebu da oprostimo.

– Opraštanje oslobađa. Ako nešto nismo oprostili, to onda zauzima neki emocionalni prostor u nama, oduzima nam emocionalnu i životnu energiju. Da bismo mogli da ponovo živimo punim kapacitetom, potrebno je da se oslobodimo te iscrpljujuće težine i da oprostimo – savet je Jelene Pantić.

Sito&Rešeto newsletter
Nedeljni pregled najinteresantnijih tekstova sa Vašeg omiljenog portala.

OSTAVITE KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.