Šta je ljubav?
To je pojam koji je teško definisati, tim pre što se veoma široko primenjuje. Mogu da volim trčanje. Mogu da volim knjigu, film. Mogu da volim šniclu. Mogu da volim svoju ženu. Ali postoji velika razlika između šnicle i moje žene, na primer. To jest, ako cenim šniclu, ona mi, s druge strane, to ne uzvraća. Dok me moja žena zove zvezdom svog života, kaže Yann dall’Aglio u svom izlaganju na TED platformi.
Dakle, večiti problem ljubavi je kako postati i ostati željen?
Ranije je čovek tražio odgovor na ovaj problem tako što je podređivao svoj život pravilima zajednice.Trebalo je da odigrate specifičnu ulogu, u skladu sa svojim polom, uzrastom, društvenim statusom i samo je trebalo da odigrate svoju ulogu pa da vas ceni i voli cela zajednica.
Pomislite na mladu ženu koja treba da ostane čedna pre braka. Pomislite na najmlađeg sina koji mora da sluša najstarijeg, koji, pak, mora da sluša oca.
Ali postoji jedan fenomen koji se pojavio u 13. veku, pre svega, tokom renesanse, na zapadu, koji je prouzrokovao najveću krizu identiteta u istoriji čovečanstva. Ovaj fenomen je modernost.
Možemo da ga sažmemo pomoću trostrukog procesa. Prvo, proces racionalizacije naučnog istraživanja, koji je ubrzao tehnički napredak. Zatim, proces političke demokratizacije koji je izrodio prava pojedinca. I konačno, proces racionalizacije ekonomske proizvodnje i liberalizacije trgovine.
Ova tri procesa koja se prepliću potpuno su uništila sve tradicionalne odnose zapadnih društava, sa radikalnim posledicama za pojedinca. Sada su pojedinci slobodni da cene ili ne cene bilo koji stav, bilo koji izbor, bilo koju stvar. Ali, kao rezultat toga, oni se suočavaju sa istom slobodom drugih da cene ili ne cene njih.
On je opsednut: “Da li sam željen? Koliko željen? Koliko ljudi će me voleti?”
I kako odgovara na ovu anksioznost? Pa, histerično sakupljajući simbole poželjnosti.
Ovo nazivam činom sakupljanja zavodničkog kapitala. Zaista, naše potrošačko društvo je u velikoj meri bazirano na zavodničkom kapitalu. Kaže se, zbog ove potrošnje, da je naše doba materijalističko. Ali to nije tačno! Mi samo gomilamo predmete da bismo komunicirali s drugim umovima. Radimo to da bismo ih naterali da nas vole, da bismo ih zaveli. Ništa nije manje materijalistično ili sentimentalnije od tinejdžera koji kupuje nove farmerke i spušta ih do kolena zato što hoće da udovolji Mariji.
U svetlu ovog zapažanja o savremenoj ljubavi, kako možemo da zamislimo ljubav u godinama koje dolaze?
Možemo predvideti dve hipoteze: prva se sastoji u predviđanju da će se ovaj proces narcističkog kapitalizma pojačati. Teško je reći koji će oblik imati ovo pojačavanje jer to umnogome zavisi od društvenih i tehničkih inovacija koje je, po definiciji, teško predvideti. Ali možemo, na primer, zamisliti sajt za upoznavanje koji, pomalo kao oni programi sa poenima za lojalnost, koriste poene za zavodnički kapital koji variraju u skladu sa mojim godinama, proporcijama, stručnom spremom, platom ili brojem klikova na mom profilu.
Uzgred, na MTV-u već postoji emisija u kojoj učitelji zavođenja tretiraju tugu kao bolest.
Ovi učitelji sebe nazivaju “pick-up artists”. “Artist” je lako, znači “umetnik”. “Pick-up” je “pokupiti nekog”, ali ne bilo koga, već devojke. Tako da su oni umetnici kupljenja devojaka. A tugu zovu “uanitis” (“one-itis”). Na engleskom, “itis” je sufiks koji označava infekciju. Uanitis može da se prevede kao “infekcija od jedne osobe”.
Malo je odvratno. Za umetnike muvanja, zaljubiti se u nekoga je gubljenje vremena, traćenje vašeg zavodničkog kapitala, i zato mora da se eliminiše kao zaraza, kao infekcija. Takođe, možemo predvideti romantičnu upotrebu genoma. Svi bi ga nosili sa sobom i pokazivali kao vizit kartu da provere da li sa zavođenja može da se pređe na reprodukciju.
Naravno, ova trka za zavođenjem, kao i svako ljuto nadmetanje, napraviće ogromnu nejednakost u narcističkom zadovoljstvu i, prema tome, mnogo usamljenosti i frustracije, takođe. Tako da možemo očekivati da će sama modernost, koja je izvor zavodničkog kapitala, biti dovedena u pitanje. Mislim posebno na reakciju neofašista ili religijskih zajednica. Ali takva budućnost ne mora da se ostvari.
Možda je moguć drugi put za razmišljanje o ljubavi. Ali kakav? Kako se odreći histerične potrebe da se bude vrednovan? Pa, postati svestan moje bezvrednosti. Da, ja sam bezvredan. Ali ne brinite: i vi ste.
Mi smo bezvredni. Bezvrednost se lako demonstrira, jer da bih bio vrednovan, treba mi drugi da me želi, što pokazuje da nemam sopstvenu vrednost. Ja nemam nikakvu inherentnu vrednost. Svi se pretvaramo da imamo idola; pretvaramo se da smo idoli za nekog drugog, ali u stvari svi smo prevaranti, pomalo kao čovek na ulici koji izgleda potpuno hladno i indiferentno, dok je u stvari predvideo i proračunao tako da sve oči budu uprte u njega.
Mislim da bi svest o ovoj opštoj obmani koja se tiče svih nas olakšala naše ljubavne veze. To je zato što želim da budem voljen od glave do pete, opravdavajući u svakom svom izboru da histerija zavođenja postoji. I zato želim da izgledam savršen da bi me drugi voleo. Hoću da oni budu savršeni da bih bio uveren u svoju vrednost. To dovodi do parova opsednutih učinkom, koji će lako raskinuti zbog najmanjeg neuspeha.
Kao suprotnost ovom stavu predlažem nežnost – ljubav kao nežnost.
To ne znači da treba da budete tužan par bolničara. To je prilično loše. Naprotiv, ima mnogo šarma i sreće u nežnosti. Mislim posebno na vrstu humora koja se, nažalost, malo koristi. To je neka vrsta poezije namerne nespretnosti.
Mislim na šale na sopstveni račun. Za par koji se više ne održava, podržan ograničenjima tradicije,mislim da su šale na sopstveni račun jedno od najboljih sredstava za opstanak veze.
***
Autor teksta: Yann dall’Aglio